Lekaruše

Mastilo kad boli grbina   Lekaruše: Kako i čime su se lečili Piroćanci pre dva veka

Među desetak hiljada raznih predmeta, knjiga i drugog blaga koje se nalazi u odajama pirotskog muzeja "Ponišavlje", su i tri požutele knjižice, takozvane "lekaruše". One su u stvari, zbirke recepata koje svedoče o tome kako su se u prvoj polоvini 19. veka lečili Staroplaninci. Gotovo da nema travke koja se u ovim lekarušama ne spominje, a nekadašnji narodni lekari, koji su prethodili potonjim fizikusima, pedantno su beležili svoja iskustva o kojima danas za "Bilje zdravlje" govore muzejski savetnici Saška Velkova, etnolog i Mila Panajotović, istoričar pomenute ustanove. - Reč je o zapisima - receptima narodnih lekova, koji su pisani staroslovenskim i srpskim jezikom, ali i lokalnim dijalektom punim turcizama. Dve lekaruše su sastavili nepoznati autori, dok je treća takozvani Hadži Pavlov tefter iz 1838. godine. Jedna lekaruša je pripadala Aleksi Minčiću, svešteniku iz sela Sopot i govori o borbi protiv čume u ono vreme. Istini za volju, ima i izraza koje danas ne možemo da prevedemo ili nađemo odgovarajući ekvivalent u jeziku, a pojedini recepti su nama u najmanju ruku neverovatni - kažu naše sagovornice. Loš zadah, napominju one, u ono vreme lečio se, kako piše u originalu lekaruše, travkom mokrež koja raste pokraj reke. Ova biljka kuvala se sa vinom u novoj glinenoj posudi(grnetu), zatim se cedila i pila triput dnevno. Za one koji su u to vreme kuburili sa bolestima polnih organa, kao što je, na primer, sifilis, koji je ovde stigao preko pečalbara, mahom grnčara iz Rumunije, a nazivao se "frenga" narodni lekari su, pod naslovom "frenga na sramotu"preporučivali: - Deset grama sapuna, 100 grama kiselo mleko, da se meša i obolelo mesto mije sa ceđena voda, pa se time maže dok ne mine. Današnju nesanicu u ono vreme lečili su "masnoćom-sijerom iz uši" koja se meša sa semenom koprive, a zatim se "maže čelo i usta". Bolovi u leđima, ili kako kažu autori "kad boli grbina", lečeni su plavim mastilom, "džakmazom" i oblogama od terpentina. Jaja, kiselo mleko, rakija i sapun, tačnije svojevrsna smeša u oblogama od ovih namirnica davani su onima koji su patili od zatvora. Visoku temperaturu koja je dovodila do groznice, tadašnji "lekari" sanirali su kiselim mlekom kome se dodaju ljuta rakija i beli luk. Tako napravljene obloge se "lože na tabane" i drže dan i noć i "vatra mora da umine". "Kašljica da umine", iznose svoja iskustva nepoznati narodni lekari, "treba jedan par darčina (?) i jedan par karanfili". U receptu nazvanom "koj ne drži mali nadvor", koji ukazuje na probleme sa prostatom navodi se da treba da se prave obloge od čistog sapuna, kiselog mleka i rakije koje se stavljaju na donji stomak. Uz ove neobične recepte kojima su se lečili naši preci, tu su i standardne preporuke o tome čemu služe, na primer kantarion, podubica, slez, hajdučka trava i druge lekovite biljke. Konoplja bila obavezna(daću sliku konoplje) Travari kojih je u pirotskom kraju do prve polovine prošlog veka bilo u gotovo svakom selu, pri spravljanju čajeva i melema obavezno su koristili konoplju, koja se vekovima unazad koristila i za izradu odevnih predmeta. Seme konoplje je bilo neizostavan sastojak bilo kog melema ili čaja, a najčešće se koristilo prilikom izrade šerbeta kojim se lečila "grudobolja", "jaka kašljica", kao i za problemi sa stomakom. Šerbet sa semenom konoplje, davan je deci koja su imale probleme sa gasovima u stomaku. Očigledno da su Staroplaninci vrlo dorbo znali lekovita svojstva semena ili lišća konoplje. Vitomir Ćirić