Магични обичаји за здравље и исцељење
Магични обичаји за здравље и исцељење
Здрављу и плодности су посвећени многи ритуали, обичаји и обредна нарицања. Бугарски народ придржавао се и низа правила и забрана у свакодневном животу. Све то у циљу да би се привукла заштита добрих сила и избегао контакт са силама зла. Тајне исцелитељства знају врачаре, гатаре и „костоломци“. Заједница се са посебним поштовањем па чак и страхопоштовањем односила према тим људима који су своја знања и вештине преносили њиховој деци. У овом издању рубрике Фолк студио открићемо вам каква је природа болести према народним веровањима и којим су се средствима Бугари лечили пре него што су указали поверење савременој медицини.
У народу се веровало да су све болести невидљива створења. Оне су по својој природи натприродна бића, која поседују и многе људске особине – тако се, рецимо, и њима више допадају одређене врсте хране, воле да се према њима понашају љубазно и мило. Болести су обично поистовећиване са женским ликовима, а описивали су их као неугледне, неумивене, са рашчупаном и прљавом косом. Оне живе на крају света са суђеницама, вилама, русалкама и аждајама. Тамо „на крају света“ се налази дворац Сунца или овоземаљска кућа Бога. Он управља свим тим створењима која су између земаљског и загробног света. Болести обилазе свет једино ако их Бог пошаље. Он припрема спискове са именима људи које болести треба да разболе и „униште“. Без обзира на то што су оне „под директним руководством“ воље божје, болести су често, исто као и људи, својеглаве и раздражене. Тада заборављају на спискове и газе све редом. Бугарски народ је успоставио читав систем ритуалних пракса које могу удобровољити, омилостивити и истерати негде далеко зле „бакице“, „теткице“ и „сестрице“ како су их још звали. Према народном веровању Бог људима шаље болести због почињених грехова. Пре него што уђе у неко село болест се претварала у старицу. Седела је поред чесме, зденца или великог дрвета и чекала да неко наиђе. Причала је са људима, распитивала се о породицама оних чија су имена била на списку, тек након тога се лаћала посла. Ако су је у кући болесника чекали богато спремљена трпеза и дарови они су јој неко време одвлачили пажњу. Медена пита (хлеб премазан медом), вино и со су међу обавезним намирницама на столу. Стари људи причају како су у прошлости, док су харале епидемије у свакој кући, домаћице увече припремале трпезу са свим потребним јелима. Поред тога, негде где ће се то добро видети, остављале су још неколико битних ствари – нову кошуљу, корито пуно воде, чешаљ, сапун или лековиту глину коју су некада користили уместо сапуна. Када се болест појави она ће се прво окупати, очешљати косу и обући чисту кошуљу. Када се буде најела и напила вина, она ће се предомислити и отићи из те куће.
У заштити од болести и осталих злих духова велику улогу одиграва магијска медицина.У бугарској традицији је широко заступљено ношење амулета. Направљени од биљака или других магијских ствари оне својим власницима обезбеђују здравље и штите их од болести. Додиривање биљака, метала и минерала који имају доказано позитивно дејство не служи само за заштиту од свакојаких проблема. Код дужег контакта са предметима лековитог дејства њихова својства се преносе и на особу која их је носила. Људе који препознају болести звали су гатарама или врачарама (од речи врач – лекар). У области исцелитељства постојали су вештине и знања којима су углавном владале жене врачаре. Оне су тајне свог заната преносиле на своје кћерке. Уколико су имале само мушку чељад онда су училе прворођеног сина или оног ко је био природно обдарен за исцелитеља. Кад би им се неко обратио за помоћ, врачаре су прво „гатале“, тј. процењивале какав је то бол, шта или ко га је изазвао, или како би се данас рекло – постављале су дијагнозу. Након тога су одлучивале да ли се с тим могу снаћи и ако процене да то превазилази њихове снаге, слале су човека другој врачари. У случају да су биле у стању да помогну, врачаре су бирале одговарајуће биљке и припремале их. Магију су врачаре врло ретко користиле – једино ако је болест „послана“ магијом, тада су врачале и бајале – понављале су одређени број речи са конкретним текстом. Ово закљињање је имало за циљ истерати или макар омилостивити болест. А тајне речи које су се сличним приликама понављале, врачке су предавале својим наследницима. Бајање је пропраћено магијским делима или покретима. Магијско бајање се обично вршило у зависности од месечевих мена или кретања сунца од изласка до заласка. Код различитих болести је коришћено различито доба дана и ноћи, тако, рецимо, беба која пуно плаче лечи се бајањем пре изласка сунца. Од значаја је и пол болесника – мушкарцима су бајале у ноћи између недеље и понедељка или у четвртак, а женама – у ноћи између уторка и среде или у суботу. Бајачица је то изводила на некој међи – кућном прагу, раскршћу или на мосту. Бајање се понављало од три до девет пута.
Уколико је болест изазвана злим духовима, она се лечи бајањем, заливањем и пијењем биљних раствора. Да би је истерале из тела болесника и спречиле да се она поврати врачаре су користиле још једну ствар – зарицање. Након што је завршено лечење уз бајање, заливање, купање и сл., следи ритуал зарицања. Домаћица меси питу за болест – посебно украшени обредни хлеб. Пече је под сачем, односно вршником (земљани поклопац под којим се на огњишту пече), пазећи да не прегори. Премазује ју медом, ставља на сто поред огњишта и додаје чашу вина. Врачара води болесника до прага где се он ниско поклања. Враћају се до огњишта и врачара почиње прскати водом главу болесног човека и говори болести: „Та храна је за тебе, слатка је и медена“ Наједи се, напиј се и иди у здрављу. А тај човек се (помиње његово име), у твоје и своје здравље, зариче да никада више не једе козје месо“... или „да не пере косу понедељком“, „да не ради средом“ и сл. Јела или дела којих се болесник или болесница треба одрећи одређује врачара. Нико не сме да пре извођења ритуала сазна чега ће се одрицати до краја свог живота. По завршетку ритуала врачара даје залогај хлеба болести и болеснику, а осталим хлебом угошћују се сви присутни на ритуалу.
Потпуно другачија је била улога „костоломаца“ или „намештача“ – људи који су намештали уганућа, ишчашења, лечили преломе и друге контузије. То су обично радили мушкарци, ретко је међу њима било и жена – често ћерке тих исцелитеља. О вештинама најискуснијих међу њима народ је причао легенде. И дан данас код нас раде костоломци или намештачи, а делатност неких од њих званично су признали и медицинске власти.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Comments