Doneo nam makrobiotiku još u XIX veku
Među prvim Srbima, školovanim lekarima koji su studirali na Zapadu, a potom došli na rad u Srbiju, iz Beča je stigao dr Jovan Stejić (1803-1853), koji je potom kao lekar radio u Šapcu i Beogradu. Ovaj ugledni lekar u doba knjaza Miloša, bio je tvorac srpske medicinske terminologije, ali i prevodilac dela “Makroviotika ili nauka o produženju života čovečeskog”, još uglednijeg akademika iz Berlina, dr Hristofora Vilhelma Huferlanda.
Za vreme vladavine kneza Miloša Obrenovića uspostavljena je praksa dovođenja školovanih lekara iz inostranstva. Prvi lekari bili su ili stranci ili Srbi iz Vojvodine. Usled bitno drugačijih navika, shvatanja i običaja, koje su stekli u svojoj sredini, njihov prvi susret sa civilizacijski zaostalom Srbijom je bio vrlo traumatičan. Pored podozrenja lokalnog stanovništva u njihovu stručnost, problem je bio i plaćanje koje je, u dobrom slučaju, bilo neredovno, a ponekad i u naturi (namirnice, stoka i sl.).
Srpska vlada je počela da aktivno podstiče edukaciju domaćih lekara, koji je trebalo postepeno da zauzimaju mesto stranih lekara. Prvi školovani lekari su kao stipendisti srpske vlade sticali znaja po fakultetima širom Evrope. Među njima je bio i dr Jovan Stejić, lični lekar kneza Miloša do 1833. godine.
Društveni položaj novopridošlih lekara je bio poprilično degradirajući, što se reflektovalo i kroz njihovo korišćenje u različite, nemedicinske svrhe. Knez Miloš je poznate lekare, dr Vitu Romitu i dr Jovana Stejića koristio kao vaspitače svoje dece, a u ličnim odnosima nije prezao ni od ponižavanja. Tako je pomenuti dr Stejić morao da kneza opasuje i raspasuje i bio dužan da po ceo dan bude uz Miloša. Često se događalo da su lekari dobijali otkaze ili su sami odlazili, jer nisu mogli da izdrže takvo ophođenje kneza i ostalih velikaša.
Začetnici lekarske profesije
I pored zdravstvene neprosvećenosti, lekari su polako počeli da zauzimaju odgovarajuće mesto u društvenom životu Srbije. Kao začetnici lekarske profesije u Srbiji uzimaju se pomenuti dr Vito Romito, dr Jovan Stejić, dr Karabini, dr Bartolomeo Kunibert, dr Karlo Pacek.
Sa dolaskom dr Jovana Stejića u Srbiji počinje da radi organizovana građanska zdravstvena služba. On je autor prve naše “Antropologije ili nauke o čoveku” na srpskom jeziku, koja je objavljena u Beogradu 1850, u izdanju Društva srpske slovesnosti.
Po dolasku u Srbiju 1829. godine, prvo je radio u Šapcu, kao lični lekar Jevrema Obrenovića. Istovremeno je lečio i vojnike iz garde. Potom je postao lekar kneza Miloša. Dr Stejić, inače rodom iz Arada, bio je i tvorac srpske medicinske terminologije.
I lekar i pisac
Dr Jovan Stejić bio je jedan od onih lekara koji su se bavili i pisanjem i kulturnim radom. U duhu racionalizma 18. veka, gajio je kult razuma i propovedao etiku vrline, rada i dužnosti. Studirao je u Pešti i Beču i potom bio lekar u Šapcu, Kragujevcu i Valjevu. Posle štampanja jedne knjige u kojoj se služio novim pravopisom Vuka Karadžića, sukobio se s knjazom Milošem Obrenovićem i otišao iz Srbije. Po povratku, 1840. postavljen je za načelnika saniteta, zatim za sekretara Državnog saveta. U filozofskim spisima je kritikovao verski fanatizam. Napisao je stručnu kritiku Vukovog prevoda "Novog zaveta".
Od 1828. počeo je u Beču izdavati u sveskama Zabavu za razum i srce. U članku “Nekoliko reči o prosvešćeniju” osvrnuo se na pisce rđavih knjiga nazvavši ih “žalostnim produktima nedotupavih glava”. Tu je najviše napao Joakima Vujića. Vodio je prepirku i sa Pavlom Stamatovićem.
Stejić se zauzimao za osnivanje Društva srpske slovesnosti čiji je bio i jedan od prvih članova.
Zanimljiv je i podatak da je prva knjiga koja je štampana u prvoj štampariji u Srbiji, koja je počela da radi u Beogradu 1832. godine, bila upravo knjiga Jovana Stejića, “Sabor istine i nauke”.
Ideal – jasna i mirna svest
Jovan Stejić je, poput Dositeja, bio praktični moralista. Izvori Stejićevih ideja bila su dela nemačkih profesora iz 18. i 19. veka, pre svih Kanta.
Moralne vrednosti, prema Stejiću, su: skromnost, marljivost, učtivost, ljubaznost, istinoljubivost, postojanost karaktera, a takođe je smatrao značajnim da se održe data reč ili religijska uverenja, racionalna pobožnost, istina, pravda, mir, ljubav, hijerarhija itd.
Najvažnija norma za njega bila je – obrazovanje, pa je zato savetovao ljudima da budu mudri i racionalni i da se trude da im svest bude jasna i u mirna. Ovo su ključna gledišta prosvećenog humanizma. Takođe, smatrao je i da treba biti poslušan.
O makrobiotici – u XIX veku
Srpskoj medicinskoj bibliografiji dr Stejić je ostavio dva toma “Makroviotike ili nauke o produženju života čovečeskog”, akademika iz Berlina dr Hristofora Vilhelma Huferlanda, delo koje je preveo i dopunio. Srpski prevod štampan je u Beču 1826. godine.
Među prvim Srbima, školovanim lekarima koji su studirali na Zapadu, a potom došli na rad u Srbiju, iz Beča je stigao dr Jovan Stejić (1803-1853), koji je potom kao lekar radio u Šapcu i Beogradu. Ovaj ugledni lekar u doba knjaza Miloša, bio je tvorac srpske medicinske terminologije, ali i prevodilac dela “Makroviotika ili nauka o produženju života čovečeskog”, još uglednijeg akademika iz Berlina, dr Hristofora Vilhelma Huferlanda.
Za vreme vladavine kneza Miloša Obrenovića uspostavljena je praksa dovođenja školovanih lekara iz inostranstva. Prvi lekari bili su ili stranci ili Srbi iz Vojvodine. Usled bitno drugačijih navika, shvatanja i običaja, koje su stekli u svojoj sredini, njihov prvi susret sa civilizacijski zaostalom Srbijom je bio vrlo traumatičan. Pored podozrenja lokalnog stanovništva u njihovu stručnost, problem je bio i plaćanje koje je, u dobrom slučaju, bilo neredovno, a ponekad i u naturi (namirnice, stoka i sl.).
Srpska vlada je počela da aktivno podstiče edukaciju domaćih lekara, koji je trebalo postepeno da zauzimaju mesto stranih lekara. Prvi školovani lekari su kao stipendisti srpske vlade sticali znaja po fakultetima širom Evrope. Među njima je bio i dr Jovan Stejić, lični lekar kneza Miloša do 1833. godine.
Društveni položaj novopridošlih lekara je bio poprilično degradirajući, što se reflektovalo i kroz njihovo korišćenje u različite, nemedicinske svrhe. Knez Miloš je poznate lekare, dr Vitu Romitu i dr Jovana Stejića koristio kao vaspitače svoje dece, a u ličnim odnosima nije prezao ni od ponižavanja. Tako je pomenuti dr Stejić morao da kneza opasuje i raspasuje i bio dužan da po ceo dan bude uz Miloša. Često se događalo da su lekari dobijali otkaze ili su sami odlazili, jer nisu mogli da izdrže takvo ophođenje kneza i ostalih velikaša.
Začetnici lekarske profesije
I pored zdravstvene neprosvećenosti, lekari su polako počeli da zauzimaju odgovarajuće mesto u društvenom životu Srbije. Kao začetnici lekarske profesije u Srbiji uzimaju se pomenuti dr Vito Romito, dr Jovan Stejić, dr Karabini, dr Bartolomeo Kunibert, dr Karlo Pacek.
Sa dolaskom dr Jovana Stejića u Srbiji počinje da radi organizovana građanska zdravstvena služba. On je autor prve naše “Antropologije ili nauke o čoveku” na srpskom jeziku, koja je objavljena u Beogradu 1850, u izdanju Društva srpske slovesnosti.
Po dolasku u Srbiju 1829. godine, prvo je radio u Šapcu, kao lični lekar Jevrema Obrenovića. Istovremeno je lečio i vojnike iz garde. Potom je postao lekar kneza Miloša. Dr Stejić, inače rodom iz Arada, bio je i tvorac srpske medicinske terminologije.
I lekar i pisac
Dr Jovan Stejić bio je jedan od onih lekara koji su se bavili i pisanjem i kulturnim radom. U duhu racionalizma 18. veka, gajio je kult razuma i propovedao etiku vrline, rada i dužnosti. Studirao je u Pešti i Beču i potom bio lekar u Šapcu, Kragujevcu i Valjevu. Posle štampanja jedne knjige u kojoj se služio novim pravopisom Vuka Karadžića, sukobio se s knjazom Milošem Obrenovićem i otišao iz Srbije. Po povratku, 1840. postavljen je za načelnika saniteta, zatim za sekretara Državnog saveta. U filozofskim spisima je kritikovao verski fanatizam. Napisao je stručnu kritiku Vukovog prevoda "Novog zaveta".
Od 1828. počeo je u Beču izdavati u sveskama Zabavu za razum i srce. U članku “Nekoliko reči o prosvešćeniju” osvrnuo se na pisce rđavih knjiga nazvavši ih “žalostnim produktima nedotupavih glava”. Tu je najviše napao Joakima Vujića. Vodio je prepirku i sa Pavlom Stamatovićem.
Stejić se zauzimao za osnivanje Društva srpske slovesnosti čiji je bio i jedan od prvih članova.
Zanimljiv je i podatak da je prva knjiga koja je štampana u prvoj štampariji u Srbiji, koja je počela da radi u Beogradu 1832. godine, bila upravo knjiga Jovana Stejića, “Sabor istine i nauke”.
Ideal – jasna i mirna svest
Jovan Stejić je, poput Dositeja, bio praktični moralista. Izvori Stejićevih ideja bila su dela nemačkih profesora iz 18. i 19. veka, pre svih Kanta.
Moralne vrednosti, prema Stejiću, su: skromnost, marljivost, učtivost, ljubaznost, istinoljubivost, postojanost karaktera, a takođe je smatrao značajnim da se održe data reč ili religijska uverenja, racionalna pobožnost, istina, pravda, mir, ljubav, hijerarhija itd.
Najvažnija norma za njega bila je – obrazovanje, pa je zato savetovao ljudima da budu mudri i racionalni i da se trude da im svest bude jasna i u mirna. Ovo su ključna gledišta prosvećenog humanizma. Takođe, smatrao je i da treba biti poslušan.
O makrobiotici – u XIX veku
Srpskoj medicinskoj bibliografiji dr Stejić je ostavio dva toma “Makroviotike ili nauke o produženju života čovečeskog”, akademika iz Berlina dr Hristofora Vilhelma Huferlanda, delo koje je preveo i dopunio. Srpski prevod štampan je u Beču 1826. godine.
Comments