Etnofarmakologija
Neobično je kako je svaka kultura kroz istoriju imala poseban odnos prema fiziološki aktivnim supstancama. Bez velikih znanja, bez poznavanja same suštine supstance koja menja fiziološko stanje organizma, brojni narodi su na nivou prakse bili iznenađujuće uspešni u primeni nekih supstanci koje čak ni danas, u eri molekularne medicine, ne bi bile tek tako korišćene bez dobrih razloga.
Piše: Voin Petrović
Na teorijskom nivou, dejstva su obično bila pripisivana duhovima ili božanstvima koja imaju moć da ubiju, iscele ili obrazuju i vaspitaju, što je za posledicu na upotrebnom nivou imalo pojavu dužnog poštovanja, pa čak i strahopoštovanja prema tim supstancama i osobama koje znaju da ih koriste. Gledano kroz prizmu današnjice, gde se ne poštuje ništa i gde usled sopstvene arogancije smatramo da smo savršeni u pogledu poznavanja svega oko sebe, čime navodno suvereno vladamo, postaje jasno zašto tek u današnje vreme iskrsavaju problemi kao što su zloupotreba lekovitih supstanci, narkomanija, proizvodnja hemijskog oružija za masovno uništavanje i tome slično. Upravo u ophođenju prema supstanci leže odgovori na ova pitanja. Pregledajmo ukratko neke od odabranih primera dovitljivosti drevnih vračeva, analitičnosti starovekovnih učenjaka, inventivnosti srednjovekovnih alhemičara i prvih koraka u svet fine fiziologije nekih prethodnika savremenih maestara molekularnih intervencija na čoveku...
Pokušaj i pogreška
Da li metodom „pokušaja i pogreške“, koja bi užasnula današnje iscelitelje, ili posmatranjem ponašanja životinja, ili možda nekom pretečom eksperimenta na životinjama, čovek je uvideo da ponašanje, zdravstveno stanje i čak sam život mogu zavisiti od supstanci koje se unesu u organizam. Iako smatramo da je savremeno naoružanje čoveka vrhunac u razvoju ratne tehnologije, činjenica jeste da je prvo oružje u evoluciji bilo upravo hemijsko oružje, te otud velika prisutnost otrovnih materija u svetu koji je okruživao ranog čoveka.
Takođe, u očajničkim pokušajima da sebe izleči, čovek je srećnim slučajem pronalazio načine da pojedinim dostupnim supstancama utiče na sopstveno zdravstveno stanje. Negde između ova dva ekstrema, kao i obično, mesto su našle susptance koje su ili bile hrana čoveku ili su jednostavno činile da se oseti dobro. I vrlo brzo, iz ove tri kategorije izrodila su se znanja koja su prvobitnom čoveku omogućila da utiče na život u celini. Znanje je, kažu, moć, pa je takav pojedinac postao važan društvu. Ovakav status pojedinaca postoji i danas u društvu, pogotovo u primitivnim zajednicama, poput plemena u Africi i Južnoj Americi, jer običnim ljudima nije dokučivo kakva je to sila koja „vraču“ daje moć da utiče na život oko sebe.
Interesantno je kako su se neki oblici upotrebe fiziološki aktivnih supstanci očuvali do danas, duboko ukorenjeni u kulture širom sveta. Čak i u Sjedinjenim Američkim Državama postoje mikropopulacije Indijanaca koje su izopštene iz zakona o narkoticima i psihoaktivnim supstancama, jer neki od njihovih religioznih obreda, koji su deo kulturne baštine, podrazumevaju upotrebu kaktusa (najpoznatiji je Lophophora williamsii ili pejot) koji sadrže meskalin, halucinogeni alkaloid koji dovodi do stanja duboko izmenjene svesti. 500-700mg ovog alkaloida, što odgovara masi od oko 20g osušenog kaktusa, konzumira se žvakanjem, što osobu nakon sat vremena uvodi u stanje nalik onom koje izaziva LSD.
Meskalin deluje na serotoninske receptore u mozgu, i to upravo onu grupu receptora koji su aktivni tokom sna, izazivajući praktično „san na javi“. Ovakvo stanje izaziva formiranje „vizija“ u svesti „lovca na viziju“ i u plemenu se smatra da ove vizije predstavljaju poruke duhova predaka i prirode, koji lovcu daju uputstva kako treba da proživi svoj život. Znanja stečena u potrazi za vizijom u plemenu se smatraju za stvar intime. U ostalim delovim SAD, tradicionalne upotrebe fiziološki aktivnih supstanci uglavnom su zabranjene, pa su neke tehnike lova sa otrovnim strelama danas samo deo priča starih Indijanaca, jer je lov pomoću otrovne municije zabranjen. Nešto dalje na jug, u Centralnoj Americi, upotreba psihoaktivnih supstanci je još rasprostranjenija. Širom sveta je poznato „meso bogova“ tj. halucinogene pečurke iz Meksika pripadnici roda Psilocybe, koje sadrže psilocibin i psilocin. Od velikog broja primera, kao naročito neobičan izdvaja se tek nedavno otkriven običaj Indijanaca sa juga Meksika da puše ili žvaću halucinogenu biljku Salvia divinorum.
Nešto jačeg dejstva nego gore pomenuti kaktusi, ova endemska biljka, koja raste samo u uskom planinskom regionu i teško se razmnožava, predstavlja važan činilac kulture ovih Indijanaca. Vrlo malo se zna o običajima vezanim za ovu biljku, jer su rituali vezani za njenu upotrebu plemenska tajna. Otkrivena je tek početkom devedesetih godina i za nepunih 20 godina ova biljka privukla je pažnju mnogih u svetu zbog svojih neobičnih osobina. Ona sadrži najjači poznati prirodni halucinogen, salvinorin A, ali se on po svojoj strukturi veoma razlikuje od svih jedinjenja sličnog dejstva. Problem sa istraživanjima koja se tiču ove biljke jeste činjenica da se izuzetno teško razmnožava, gotovo isključivo preko pelcera, i da je, kao vrsta, na samoj granici istrebljenja. Kao i u većini svetskih kultura, i ovde su iskustva sa psihoaktivnim supstancama povezana sa pitanjima religije. Dejstva raznih preparata objašnjavaju se preko povezanosti biljke ili gljive sa božanskim entitetima i stoga su ove supstance najdublje ukorenjene u kulture koje opstaju vekovima, uprkos protivljenju Katoličke crkve.
Južna Amerika
Južna Amerika je takođe naseljena Indijancima koji poznaju psihoaktivna dejstva raznog bilja iz dubine džungle, ali kada se govori o etnofarmakologiji u Južnoj Americi, za oko najpre pada svojevrstan „arsenal“ hemijskog oružja koje je u upotrebi. Džungla je izrodila ogroman diverzitet, koji su njeni novi stanovnici brzo prepoznali i upotrebili u praktične svrhe. Širom sveta je poznat „kurare“, otrov za strelice iz amazonske džungle, proslavljen u krimi-romanima s početka 20. veka.
U stvari, postoji nekoliko vrsta kurarea, u zavisnosti od sirovina koje se koriste i svrhe za koju se pravi. Najbolje proučen je „kalabaš“ kurare. Uglavnom se za proizvodnju koriste smole raznih vrsta šumskog drveća, kao što su razne vrste Strychnos, Chondrodendron i srodne. Nije tačno poznato koje se vrste koriste za spravljanje kurarea, ali su iz kurarea izolovani brojni alkaloidi slične strukture, njihov predstavnik je tubokurarin. Ovi alkaloidi blokiraju prenos nervnih signala sa neurona na mišić i sprečavaju njegovu kontrakciju, pa lovina umire od opuštanja respiratorne muskulature i pada na zemlju. Veštim lovcima verovatno može da padne i direktno na roštilj.
Pored kurarea, koji je generalno biljnog porekla, postoje i otrovi koji se sakupljaju sa kože otrovnih šumskih žaba, iz rodova Dendrobates i Phyllobates, a koji su, prema letalnoj dozi, još jači od kurarea. Sadrže veći broj jedinjenja različitog dejstva, a među njima se po otrovnosti izdvaja batrahotoksin, koji na nivou voltažno zavisnih kanala za natrijum na membrani neurona dovodi do inaktivacije perifernog nervnog sistema, što kao posledicu ima višestruko otkazivanje organskih sistema. Oni se ređe koriste u lovu, uglavnom za krupniju divljač jer, za razliku od kurarea, otrovi žaba mogu da se resorbuju u crevima čoveka i budu otrovni i za onoga ko pojede lovinu. Kurare je i danas u upotrebi, kako u amazonskim šumama, gde je otrov za strelice, tako i na savremenim operacionim stolovima širom sveta, gde se koristi za opuštanje mišića pacijenta prilikom operacija, naravno u subletalnim dozama.
Svakako najveće „otkriće“ tamošnjih naroda predstavlja upotreba kininovca (Chinona spp.) u terapiji malarije. Ovo drvo sadrži poznati antimalarik – kinin.
U nešto višim regionima Južne Amerike nalazi se kolevka jednog, slobodno se može reći, velikog zla koje je početkom 20. veka zahvatilo najpre Evropu, a zatim i ceo svet. U pitanju je kokain, alkaloid izolovan iz biljke Erythroxylum coca, koji su - mnogo vekova pre nego što ga je otkrio beli čovek - bezbedno koristili Indijanci u oblasti severnih Anda. Kao što savremeni svet danas koristi žvake, tako su ovi narodi, kada je bilo potrebno, žvakali kuglice pravljene od sušenog lista koke i gline. Kokain ima stimulatorno dejstvo na organizam, omogućuje čoveku da podnese veći napor bez osećaja gladi i žeđi, čini da se čovek oseti okrepljeno i zadovoljno i, u umerenim dozama, predstavlja i dan-danas važan činilac kulture ovih naroda. Koncentrovan do kristalne forme i poklonjen belom čoveku, koji nekontrolisano stremi ka hedonizmu, zaslepljen izobiljem koje ga okružuje, predstavlja adiktivni neurotoksin čija neodgovorna upotreba obavezno vodi u propast.
Afrika
Afrički narodi su naročito interesantni sa stanovišta etnofarmakologije, jer su se razvijali nezavisno od ostatka sveta, i to u vrlo oskudnim uslovima, bar što se tiče dostupnih supstanci. Medicinsko bilje je prilično rasprostranjeno u velikom broju afričkih kultura, poznato je drvo kola (Cola spp.), koje je poslužilo kao osnova za proizvodnju prve koka-kole. Sadrži visok procenat kofeina i koristi se u lečenju raznih bolesti. Od otrovnih supstanci u Africi, poznati su crvi iz južne Afrike čiji se telesni sokovi koriste kao otrov za strele.
Smatra se da su ovi crvi otrovni zato što se hrane biljkama koje sadrže kardiotonične glikozide, jedinjenja koja deluju na ćelije srca tako što sprečavaju transport kalijuma i natrijuma kroz membranu, pa stoga dovode do remećenja elektrohemijskog balansa kardiocita. Posledice su aritmije i prestanak rada srca. U pripremi otrova ponekad se koristi i sveža manioka (Manihot esculenta), koja sadrž velike količine cijanida, koji remeti metabolizam kiseonika na nivou mitohondrija. Onaj ko proizvodi otrov manioku žvaće, a zatim ispljune otrovni sok biljke u posudu gde se pravi otrov, mešajući ga sa sokom dobijenim iz crva. U ovu masu se umaču vrhovi strela za lov.
Veoma interesantan običaj je i konzumiranje iboge (Tabernanthe iboga). Ovo je ritual koji se izvodi u cilju postizanja punoletstva u nekim centralnoafričkim plemenima. Naime, sušeni koren biljke sadrži veoma velike količine alkaloida ibogaina, koji se pokazao kao blag , ali dugotrajan halucinogen. Međutim, kako se primenjuje u velikim količinama, halucinacije su i jake i dugotrajne. Ibogain je svojevrsno „hemijsko čudo“ u savremenoj nauci. Vrlo ga je teško proizvesti veštački, ima nerazjašnjen mehanizam dejstva, a utiče na metabolizam neurona i, prema nekim izvorima, dovodi do njihovog deljenja.
Da podsetimo, neuroni se u fiziološkim uslovima kod odraslih ljudi praktično ne dele i jednom uništeni neuroni ne mogu se nadoknaditi. Pokazano je da eliminiše čak i najteže oblike zavisnosti od heroina, kokaina i nikotina. Halucinacije koje izaziva opisane su kao „suštinski značajna saznanja o životu“, a trajanje dejstva može biti i duže od 24 sata. Afrička plemena ga koriste u svrhe izlečenja, sticanja punoletstva u plemenu, pa čak i u lovu, ali ne kao otrov za oružje, već na veoma neobičan način. Naime, lovac uzima ibogu i seda u zasedu. Pod dejstvom iboge, on može da sedi nepomičan i do 4 dana, dok se žrtva ne približi, a onda je odjednom napada. Smatra se da je biljka iboga jedno od 12 svetih vrsta iz čume božanstva zvanog „Bwitii“.
Dalje na severu, nalazi se Egipat, koji već naginje ka Bliskom istoku, o kome će biti reči kasnije. Pored uloge trgovačkog puta, koju je kasnije kroz istoriju dobio, interesantan je period pre nove ere, kada je u Egiptu bila poznata proizvodnja alkoholnih pića, pre svega piva. Takođe, plavi lotos sa Nila smatra se za narkotičnu biljku čije je dejstvo bilo poznato još u vreme faraona, a koja je imala udela u ritualima obožavanja nekih od mnogobrojnih božanstava, uključujući i Ra. Zapisi o upotrebi ove biljke postoje na hijeroglifima u ostacima hramova. Pokazano je da biljka sadrži jedinjenja slična morfinu.
Australija
Australija je, i pored činjenice da tamo žive neke od najotrovnijih bića na planeti, jedno od retkih mesta gde upotreba otrova u svrhe lova nije rasprostranjena. Naprotiv, narodi Australije videli su svet oko sebe više kao izvor lekova nego otrova. Izdvaja se upotreba drveta „pituri“ iz roda Duboisia, koje se u manjim dozama koristi kao spazmolitik i analgetik u Australiji i po obližnjim ostrvima, a u većim dozama ima halucinogeno dejstvo.
Biljka sadrži hioscijamin i skopolamin, iste alkaloide kao i evropske zeljaste biljke velebilje (Atropa belladona) i tatula (Datura stramonium). Ove supstance inhibiraju acetilholinske receptore muskarinskog tipa na gotovo svim organima u organizmu, podižući krvni pritisak i brzinu srčanog ritma, opuštajući glatku muskulaturu vitalnih organa i povećavajući tonus skeletne muskulature. Na nivou centralnog nervnog sistema, izazivaju halucinacije i stanje nalik pijanstvu, uz amneziju.
Azija
Azija, kao kolevka prvih civilizacija, ima i najdužu tradiciju upotrebe raznih supstanci. Od Dalekog istoka, gde je herbalna medicina visoko razvijena, do Bliskog istoka, odakle potiče upotreba hašiša i opijuma, prisutne su civilizacije koje su vekovima upoznavale fiziološka svojstva dostupnih prirodnih proizvoda. Kineska medicina i kineska kuhinja stare su nekoliko hiljada godina i popularnost im i dalje raste. Izolovana planinskim vencima, naseljena je vrlo specifičnim vrstama, u čiji molekularni sastav ulaze i neke dragocene lekovite i aromatične supstance.
Trenutni hit u svetu su gljive shiitake (Lentinula edodes), čije je lekovito svojstvo odavno poznato. Glavno dejstvo ove gljive je snižavanje holesterola. To postiže zahvaljujući prisustvu statina, jedinjenja koja inhibiraju enzim HMG-koenzim A reduktazu, koja predstavlja prvi korak u sintezi holesterola u organizmu. Pre nekoliko vekova, kineski narodi su znali da - kada se na pirinčanoj kaši uhvati buđ - ta kaša se može koristiti za zalečenje rana. Ono što nisu znali jeste da ta kaša sadrži antibiotike iz grupe penicilina, koji inhibiraju ključni enzim u sintezi ćelijskog zida većine bakterija. Razne vrste čajeva, bogatih kofeinom i antioksidantnim fenolima, takođe su poreklom iz Kine i jugoistočne Azije. U tropskom pojasu Azije, koji je takođe obdaren džunglama koje krasi ogroman biodiverzitet, od Sijama do Pakistana, prisutni su narodi koji su pažnju posvetili supstancama koje mogu biti od značaja u ratovima.
Čuveni strihnin je poreklom upravo iz ovog regiona, gde se prirodno javlja u biljci Strzchnos nux vomica, koja je rođak južnoameričkih vrsta iz kojih se dobija kurare. Razlika u fiziološkom dejstvu postoji, međutim, strihnin, za razliku od kurarea, jeste jedan alkaloid kojeg u manjoj meri prate njemu slični i on na nivou kičmene moždine izaziva inhibiciju glicinskih receptora, koji su odgovorni za sprečavanje spontane aktivnosti refleksnih lukova. Kada je ovaj vid kontrole u organizmu onemogućen, javljaju se tetanički grčevi, obično u talasima, koji za kratko vreme dovode do smrti, a praćeni su intenzivnim bolom i karakterističnim položajem tela, gde su leđa izvijena u most, pa pacijent na zemlji leži u opistotonusu i zemlju dodiruje samo potiljkom i petama. Strihnin se ranije koristio kao otrov za miševe. U Indiji je medicinska upotreba biljaka takođe razvijena. Prema nekim navodima, postoje vrste kina drveta i u Indiji, pa se ono koristi za terapiju malarije, kao i u Južnoj Americi.
Konačno, Bliski istok, koji je raskrsnica civilizacija, poznat je po persijskom opijumu, turskom hašišu i začinima koji su oplemenjivali svakodnevicu tamošnjih i okolnih naroda milenijumima. Bezbrojne tone vrednih supstanci prenesene su na leđima kamila u karavanima, menjane su za svoju masu u zlatu. Mirišljava ulja, biber i tamjan, arapska kafa, med i seme retkih biljaka, sve u cilju unapređenja civilizacije. Priča vezanih za Bliski istok je mnogo.
Izdvaja se hašiš kao važan činilac kulture, kafa i jedna manje poznata biljka – sirijska rutavica (Peganum harmala). Hašiš predstavlja smolu ženskih cvetova konoplje (Cannabis sativa). Ona sadrži visok procenat tetrahidrokanabinola (THC), čiji aktivni izomer Δ9-THC ima jak efekat na centralni nervni sistem. Ovaj molekul je agonist kanabinoidnih receptora u mozgu, što za posledicu ima ogroman broj efekata, od kojih neki predstavljaju žarište savremenih istraživanja, pa se tako legalizacija upotrebe kanabisa u medicinske svrhe sve više širi, kako se otkrivaju nova blagotvorna dejstva konoplje.
O kafi ne treba reći ništa više, jer je jasno koliko je duboko ukorenjena, ne samo u drevne, već i u savremenu kulturu. Ritual ispijanja kafe postao je svakodnevica, a poreklom je iz pustinja Arabije i sa obala Persijskog zaliva. S druge strane Zaliva, u Persiji, opijum se odvajkada proizvodi. Sok iz nezrelih čaura maka (Papaver somniferum), koji na vazduhu postane braon i gumast, sadrži velike količine alkaloida nalik morfinu. Svi oni su agonisti opioidnih receptora u mozgu, zbog čega izazivaju povećanje nivoa dopamina, odsustvo bola i nervoze, kao i mnoge druge narkotične efekte. Polusintezom iz morfina danas se proizvodi heroin, jedna od najadiktivnijih supstanci, od kojeg je za odvikavanje potrebno mnogo više od čelične rešenosti jer se upliće u najosetljivije procese u mozgu.
Vekovima se opijum koristio za uživanje, koje se brzo pokazalo kao jako skupo za korisnike, trošeći više od samog novca, a jako profitabilno za uzgajivače maka. Udar ove supstance svet u celini oseća i danas, a u prošlosti su se čak vodili i ratovi zbog nje, poznat je Opijumski rat između Kine i Britanske imperije. Srećom, vrlo rano je opiomanija prepoznata kao društveni problem. Konačno, sirijska rutavica, mediteranska biljka koja nije doživela popularnost kao hašiš i opijum, ali je u lokalnim kulturama poznata kao biljka koja može da popravi raspoloženje. Sadrži prilično bezopasne alkaloide, harmin i harmalin, koji usporavaju razgradnju serotonina u mozgu, dovodeći time do prijatnih osećaja, što je i jasno kada se ima u vidu da se serotonin žargonski naziva „hormon sreće“.
Evropa
Za kraj, tu je Evropa. Sa izuzetkom Grčke, rane kulture nisu bile prisutne u Evropi, pa se o drevnoj upotrebi fiziološki aktivnih supstanci malo zna. A kako je jedna kultura obično težila da potpuno eliminiše prethodnu, tlo kao što je Evropa, podložno ratovima i velikim kretanjima nacija, nosi vrlo malo istorijskih podataka o etnofarmakologiji.
Medicina je bila visoko razvijena u staroj Grčkoj. Opijum je bio poznat, neke grane su dolazile i u kontakt sa upotrebom hašiša, ali najvećim delom nije poznato koje su to supstance koje su bile predmet ritualnih intoksikacija u njihovoj kulturi. Pretpostavlja se da su dejstva nekih gljiva bila poznata, kao što je muhara (Amanita muscaria) i neke gljive koje sadrže psilocibin, agonist serotoninskih receptora sličan LSD-u, srodnica centralnoameričkih „magičnih pečuraka“. Kako je upotreba ovih supstanci bila u velikoj meri ograničena na proročišta, priča o ritualnim supstancama je obavijena velom tajne.
Sudski otrov u Atini bio je sok od kukute (Conium maculatum), otrovnog korova koji je široko rasprostranjen, sadrži koniin, alkaloid koji deluje najpre stimulatorno, a zatim paralitički na skeletnu muskulaturu. Čuven je slučaj da je Sokrat smaknut po naređenju vlasti ovim otrovom. Bilo je poznato i dejstvo nekih drugih biljaka, na primer mrazovca (Colchicum autumnale), koji se u Grčkoj mitologiji pojavljuje pod imenom efemeron, otrov koji ubija za jedan dan. Mrazovac sadrži alkaloide koji sprečavaju deobu ćelije na nivou formiranja deobnog vretena u ćeliji, pa najpre stradaju brzodeleća tkiva, kao što su krvni sudovi. Nešto kasnije, grčku kulturu asimilira Rim, a Rim brzo potpada pod senku hrišćanstva, koje je arogantno odbacilo sve što je postojalo pre njega kao pagansko učenje.
Što se tiče severa Evrope, poznato je da su neki lišajevi korišćeni kao medicinsko sredstvo, kao i da je upotreba pomenute muhare bila i ostala široko rasprostranjena među severnim narodima, Nordijcima, Germanima i Slovenima. Muhara sadrži muscimol, supstancu koja deluje na receptore gamaaminobuterne kiseline (GABA) u centralnom nervnom sistemu.
Mehanizam halucinogenog dejstva još nije razjašnjen. Interesantan fenomen je da se muscimol iz organizma izbacuje nepromenjen, urinom, pa je urin osobe koja je jela halucinogenu gljivu takođe halucinogen. I danas neka sibirska plemena koriste ovu gljivu u svojim ritualima. Ostale halucinogene gljive, koje sadrže psilocibin, prisutne su u Evropi, ali je njihova upotreba ograničena. Psilocibin je danas tema nekih istraživanja jer se pokazalo da ima antidepresivno dejstvo, kao i da potpuno uklanja neke oblike migrene.
Tokom srednjeg veka, upotreba pojedinih trava od strane jeretika bila je meta osuda crkve. Ljudi su išli na lomaču samo zbog posedovanja lista ili semena ranije pomenutog velebilja ili tatule, halucinogenih biljaka sa lekovitim dejstvom, koje su dosta korišćene kao magijske biljke u ritualima veštičarenja. Njima srodna biljka, mandragora (Mandragora officinalis) ima strašne legende vezane za sebe i bila je siguran znak veštičarenja.
Koren mandragore ima oblik čovečuljka, pa mu se obično za potrebe obreda ugrade i oči od dragog kamenja. Ovakav čovečuljak se bogato obuče, čuva i svake nedelje kupa u vinu. Gaji se kao dete godinama, a ako je vlasnik dobar, čovečuljak od mandragore će mu navodno pokazati put do zakopanog blaga. Kako sastojci korena izazivaju između ostalog i zvučne halucinacije, komu i smrt, poznata je legenda da ako neko čuje vrisak čovečuljka od mandragore - sigurno će umreti!
Nakon renesanse prave se prvi pokušaji shvatanja ljudske fiziologije, pojmova toksičnosti, lekovitosti i formiraju se osnove za razvoj nauka koje će jednog dana objasniti sve te stvari koje su izazivale strahopoštovanje, uveravajući dete čovečanstva da „nema babaroge ispod kreveta“ i omogućavajući semenu čovekove arogancije da proklija.
...
Nije lako obuhvatiti jednim pregledom sve supstance koje su značajne u različitim kulturama. Naravno da svaka kultura ima neke svoje „bokvice koje se stavljaju na ranu“ i neke svoje „čenove belog luka protiv prehlade i vampira“ i „šljivovicu koja leši sve“, ali ponešto od toga ulazi u domen etnobotanike, koja se bavi kulturološkim aspektima biljaka i gljiva. Ono što objedinjuje sve ove kulture jesu osnovna čovekova stremljenja – da bude zdrav, sit i, ako je moguće, da mu bude lepo. Iako samo retki ostvare sve ove ciljeve, istorija je pokazala da je priroda stvorila supstance koje mogu umnogome olakšati i ulepšati naš boravak na planeti.
Neobično je kako je svaka kultura kroz istoriju imala poseban odnos prema fiziološki aktivnim supstancama. Bez velikih znanja, bez poznavanja same suštine supstance koja menja fiziološko stanje organizma, brojni narodi su na nivou prakse bili iznenađujuće uspešni u primeni nekih supstanci koje čak ni danas, u eri molekularne medicine, ne bi bile tek tako korišćene bez dobrih razloga.
Piše: Voin Petrović
Na teorijskom nivou, dejstva su obično bila pripisivana duhovima ili božanstvima koja imaju moć da ubiju, iscele ili obrazuju i vaspitaju, što je za posledicu na upotrebnom nivou imalo pojavu dužnog poštovanja, pa čak i strahopoštovanja prema tim supstancama i osobama koje znaju da ih koriste. Gledano kroz prizmu današnjice, gde se ne poštuje ništa i gde usled sopstvene arogancije smatramo da smo savršeni u pogledu poznavanja svega oko sebe, čime navodno suvereno vladamo, postaje jasno zašto tek u današnje vreme iskrsavaju problemi kao što su zloupotreba lekovitih supstanci, narkomanija, proizvodnja hemijskog oružija za masovno uništavanje i tome slično. Upravo u ophođenju prema supstanci leže odgovori na ova pitanja. Pregledajmo ukratko neke od odabranih primera dovitljivosti drevnih vračeva, analitičnosti starovekovnih učenjaka, inventivnosti srednjovekovnih alhemičara i prvih koraka u svet fine fiziologije nekih prethodnika savremenih maestara molekularnih intervencija na čoveku...
Pokušaj i pogreška
Da li metodom „pokušaja i pogreške“, koja bi užasnula današnje iscelitelje, ili posmatranjem ponašanja životinja, ili možda nekom pretečom eksperimenta na životinjama, čovek je uvideo da ponašanje, zdravstveno stanje i čak sam život mogu zavisiti od supstanci koje se unesu u organizam. Iako smatramo da je savremeno naoružanje čoveka vrhunac u razvoju ratne tehnologije, činjenica jeste da je prvo oružje u evoluciji bilo upravo hemijsko oružje, te otud velika prisutnost otrovnih materija u svetu koji je okruživao ranog čoveka.
Takođe, u očajničkim pokušajima da sebe izleči, čovek je srećnim slučajem pronalazio načine da pojedinim dostupnim supstancama utiče na sopstveno zdravstveno stanje. Negde između ova dva ekstrema, kao i obično, mesto su našle susptance koje su ili bile hrana čoveku ili su jednostavno činile da se oseti dobro. I vrlo brzo, iz ove tri kategorije izrodila su se znanja koja su prvobitnom čoveku omogućila da utiče na život u celini. Znanje je, kažu, moć, pa je takav pojedinac postao važan društvu. Ovakav status pojedinaca postoji i danas u društvu, pogotovo u primitivnim zajednicama, poput plemena u Africi i Južnoj Americi, jer običnim ljudima nije dokučivo kakva je to sila koja „vraču“ daje moć da utiče na život oko sebe.
Interesantno je kako su se neki oblici upotrebe fiziološki aktivnih supstanci očuvali do danas, duboko ukorenjeni u kulture širom sveta. Čak i u Sjedinjenim Američkim Državama postoje mikropopulacije Indijanaca koje su izopštene iz zakona o narkoticima i psihoaktivnim supstancama, jer neki od njihovih religioznih obreda, koji su deo kulturne baštine, podrazumevaju upotrebu kaktusa (najpoznatiji je Lophophora williamsii ili pejot) koji sadrže meskalin, halucinogeni alkaloid koji dovodi do stanja duboko izmenjene svesti. 500-700mg ovog alkaloida, što odgovara masi od oko 20g osušenog kaktusa, konzumira se žvakanjem, što osobu nakon sat vremena uvodi u stanje nalik onom koje izaziva LSD.
Meskalin deluje na serotoninske receptore u mozgu, i to upravo onu grupu receptora koji su aktivni tokom sna, izazivajući praktično „san na javi“. Ovakvo stanje izaziva formiranje „vizija“ u svesti „lovca na viziju“ i u plemenu se smatra da ove vizije predstavljaju poruke duhova predaka i prirode, koji lovcu daju uputstva kako treba da proživi svoj život. Znanja stečena u potrazi za vizijom u plemenu se smatraju za stvar intime. U ostalim delovim SAD, tradicionalne upotrebe fiziološki aktivnih supstanci uglavnom su zabranjene, pa su neke tehnike lova sa otrovnim strelama danas samo deo priča starih Indijanaca, jer je lov pomoću otrovne municije zabranjen. Nešto dalje na jug, u Centralnoj Americi, upotreba psihoaktivnih supstanci je još rasprostranjenija. Širom sveta je poznato „meso bogova“ tj. halucinogene pečurke iz Meksika pripadnici roda Psilocybe, koje sadrže psilocibin i psilocin. Od velikog broja primera, kao naročito neobičan izdvaja se tek nedavno otkriven običaj Indijanaca sa juga Meksika da puše ili žvaću halucinogenu biljku Salvia divinorum.
Nešto jačeg dejstva nego gore pomenuti kaktusi, ova endemska biljka, koja raste samo u uskom planinskom regionu i teško se razmnožava, predstavlja važan činilac kulture ovih Indijanaca. Vrlo malo se zna o običajima vezanim za ovu biljku, jer su rituali vezani za njenu upotrebu plemenska tajna. Otkrivena je tek početkom devedesetih godina i za nepunih 20 godina ova biljka privukla je pažnju mnogih u svetu zbog svojih neobičnih osobina. Ona sadrži najjači poznati prirodni halucinogen, salvinorin A, ali se on po svojoj strukturi veoma razlikuje od svih jedinjenja sličnog dejstva. Problem sa istraživanjima koja se tiču ove biljke jeste činjenica da se izuzetno teško razmnožava, gotovo isključivo preko pelcera, i da je, kao vrsta, na samoj granici istrebljenja. Kao i u većini svetskih kultura, i ovde su iskustva sa psihoaktivnim supstancama povezana sa pitanjima religije. Dejstva raznih preparata objašnjavaju se preko povezanosti biljke ili gljive sa božanskim entitetima i stoga su ove supstance najdublje ukorenjene u kulture koje opstaju vekovima, uprkos protivljenju Katoličke crkve.
Južna Amerika
Južna Amerika je takođe naseljena Indijancima koji poznaju psihoaktivna dejstva raznog bilja iz dubine džungle, ali kada se govori o etnofarmakologiji u Južnoj Americi, za oko najpre pada svojevrstan „arsenal“ hemijskog oružja koje je u upotrebi. Džungla je izrodila ogroman diverzitet, koji su njeni novi stanovnici brzo prepoznali i upotrebili u praktične svrhe. Širom sveta je poznat „kurare“, otrov za strelice iz amazonske džungle, proslavljen u krimi-romanima s početka 20. veka.
U stvari, postoji nekoliko vrsta kurarea, u zavisnosti od sirovina koje se koriste i svrhe za koju se pravi. Najbolje proučen je „kalabaš“ kurare. Uglavnom se za proizvodnju koriste smole raznih vrsta šumskog drveća, kao što su razne vrste Strychnos, Chondrodendron i srodne. Nije tačno poznato koje se vrste koriste za spravljanje kurarea, ali su iz kurarea izolovani brojni alkaloidi slične strukture, njihov predstavnik je tubokurarin. Ovi alkaloidi blokiraju prenos nervnih signala sa neurona na mišić i sprečavaju njegovu kontrakciju, pa lovina umire od opuštanja respiratorne muskulature i pada na zemlju. Veštim lovcima verovatno može da padne i direktno na roštilj.
Pored kurarea, koji je generalno biljnog porekla, postoje i otrovi koji se sakupljaju sa kože otrovnih šumskih žaba, iz rodova Dendrobates i Phyllobates, a koji su, prema letalnoj dozi, još jači od kurarea. Sadrže veći broj jedinjenja različitog dejstva, a među njima se po otrovnosti izdvaja batrahotoksin, koji na nivou voltažno zavisnih kanala za natrijum na membrani neurona dovodi do inaktivacije perifernog nervnog sistema, što kao posledicu ima višestruko otkazivanje organskih sistema. Oni se ređe koriste u lovu, uglavnom za krupniju divljač jer, za razliku od kurarea, otrovi žaba mogu da se resorbuju u crevima čoveka i budu otrovni i za onoga ko pojede lovinu. Kurare je i danas u upotrebi, kako u amazonskim šumama, gde je otrov za strelice, tako i na savremenim operacionim stolovima širom sveta, gde se koristi za opuštanje mišića pacijenta prilikom operacija, naravno u subletalnim dozama.
Svakako najveće „otkriće“ tamošnjih naroda predstavlja upotreba kininovca (Chinona spp.) u terapiji malarije. Ovo drvo sadrži poznati antimalarik – kinin.
U nešto višim regionima Južne Amerike nalazi se kolevka jednog, slobodno se može reći, velikog zla koje je početkom 20. veka zahvatilo najpre Evropu, a zatim i ceo svet. U pitanju je kokain, alkaloid izolovan iz biljke Erythroxylum coca, koji su - mnogo vekova pre nego što ga je otkrio beli čovek - bezbedno koristili Indijanci u oblasti severnih Anda. Kao što savremeni svet danas koristi žvake, tako su ovi narodi, kada je bilo potrebno, žvakali kuglice pravljene od sušenog lista koke i gline. Kokain ima stimulatorno dejstvo na organizam, omogućuje čoveku da podnese veći napor bez osećaja gladi i žeđi, čini da se čovek oseti okrepljeno i zadovoljno i, u umerenim dozama, predstavlja i dan-danas važan činilac kulture ovih naroda. Koncentrovan do kristalne forme i poklonjen belom čoveku, koji nekontrolisano stremi ka hedonizmu, zaslepljen izobiljem koje ga okružuje, predstavlja adiktivni neurotoksin čija neodgovorna upotreba obavezno vodi u propast.
Afrika
Afrički narodi su naročito interesantni sa stanovišta etnofarmakologije, jer su se razvijali nezavisno od ostatka sveta, i to u vrlo oskudnim uslovima, bar što se tiče dostupnih supstanci. Medicinsko bilje je prilično rasprostranjeno u velikom broju afričkih kultura, poznato je drvo kola (Cola spp.), koje je poslužilo kao osnova za proizvodnju prve koka-kole. Sadrži visok procenat kofeina i koristi se u lečenju raznih bolesti. Od otrovnih supstanci u Africi, poznati su crvi iz južne Afrike čiji se telesni sokovi koriste kao otrov za strele.
Smatra se da su ovi crvi otrovni zato što se hrane biljkama koje sadrže kardiotonične glikozide, jedinjenja koja deluju na ćelije srca tako što sprečavaju transport kalijuma i natrijuma kroz membranu, pa stoga dovode do remećenja elektrohemijskog balansa kardiocita. Posledice su aritmije i prestanak rada srca. U pripremi otrova ponekad se koristi i sveža manioka (Manihot esculenta), koja sadrž velike količine cijanida, koji remeti metabolizam kiseonika na nivou mitohondrija. Onaj ko proizvodi otrov manioku žvaće, a zatim ispljune otrovni sok biljke u posudu gde se pravi otrov, mešajući ga sa sokom dobijenim iz crva. U ovu masu se umaču vrhovi strela za lov.
Veoma interesantan običaj je i konzumiranje iboge (Tabernanthe iboga). Ovo je ritual koji se izvodi u cilju postizanja punoletstva u nekim centralnoafričkim plemenima. Naime, sušeni koren biljke sadrži veoma velike količine alkaloida ibogaina, koji se pokazao kao blag , ali dugotrajan halucinogen. Međutim, kako se primenjuje u velikim količinama, halucinacije su i jake i dugotrajne. Ibogain je svojevrsno „hemijsko čudo“ u savremenoj nauci. Vrlo ga je teško proizvesti veštački, ima nerazjašnjen mehanizam dejstva, a utiče na metabolizam neurona i, prema nekim izvorima, dovodi do njihovog deljenja.
Da podsetimo, neuroni se u fiziološkim uslovima kod odraslih ljudi praktično ne dele i jednom uništeni neuroni ne mogu se nadoknaditi. Pokazano je da eliminiše čak i najteže oblike zavisnosti od heroina, kokaina i nikotina. Halucinacije koje izaziva opisane su kao „suštinski značajna saznanja o životu“, a trajanje dejstva može biti i duže od 24 sata. Afrička plemena ga koriste u svrhe izlečenja, sticanja punoletstva u plemenu, pa čak i u lovu, ali ne kao otrov za oružje, već na veoma neobičan način. Naime, lovac uzima ibogu i seda u zasedu. Pod dejstvom iboge, on može da sedi nepomičan i do 4 dana, dok se žrtva ne približi, a onda je odjednom napada. Smatra se da je biljka iboga jedno od 12 svetih vrsta iz čume božanstva zvanog „Bwitii“.
Dalje na severu, nalazi se Egipat, koji već naginje ka Bliskom istoku, o kome će biti reči kasnije. Pored uloge trgovačkog puta, koju je kasnije kroz istoriju dobio, interesantan je period pre nove ere, kada je u Egiptu bila poznata proizvodnja alkoholnih pića, pre svega piva. Takođe, plavi lotos sa Nila smatra se za narkotičnu biljku čije je dejstvo bilo poznato još u vreme faraona, a koja je imala udela u ritualima obožavanja nekih od mnogobrojnih božanstava, uključujući i Ra. Zapisi o upotrebi ove biljke postoje na hijeroglifima u ostacima hramova. Pokazano je da biljka sadrži jedinjenja slična morfinu.
Australija
Australija je, i pored činjenice da tamo žive neke od najotrovnijih bića na planeti, jedno od retkih mesta gde upotreba otrova u svrhe lova nije rasprostranjena. Naprotiv, narodi Australije videli su svet oko sebe više kao izvor lekova nego otrova. Izdvaja se upotreba drveta „pituri“ iz roda Duboisia, koje se u manjim dozama koristi kao spazmolitik i analgetik u Australiji i po obližnjim ostrvima, a u većim dozama ima halucinogeno dejstvo.
Biljka sadrži hioscijamin i skopolamin, iste alkaloide kao i evropske zeljaste biljke velebilje (Atropa belladona) i tatula (Datura stramonium). Ove supstance inhibiraju acetilholinske receptore muskarinskog tipa na gotovo svim organima u organizmu, podižući krvni pritisak i brzinu srčanog ritma, opuštajući glatku muskulaturu vitalnih organa i povećavajući tonus skeletne muskulature. Na nivou centralnog nervnog sistema, izazivaju halucinacije i stanje nalik pijanstvu, uz amneziju.
Azija
Azija, kao kolevka prvih civilizacija, ima i najdužu tradiciju upotrebe raznih supstanci. Od Dalekog istoka, gde je herbalna medicina visoko razvijena, do Bliskog istoka, odakle potiče upotreba hašiša i opijuma, prisutne su civilizacije koje su vekovima upoznavale fiziološka svojstva dostupnih prirodnih proizvoda. Kineska medicina i kineska kuhinja stare su nekoliko hiljada godina i popularnost im i dalje raste. Izolovana planinskim vencima, naseljena je vrlo specifičnim vrstama, u čiji molekularni sastav ulaze i neke dragocene lekovite i aromatične supstance.
Trenutni hit u svetu su gljive shiitake (Lentinula edodes), čije je lekovito svojstvo odavno poznato. Glavno dejstvo ove gljive je snižavanje holesterola. To postiže zahvaljujući prisustvu statina, jedinjenja koja inhibiraju enzim HMG-koenzim A reduktazu, koja predstavlja prvi korak u sintezi holesterola u organizmu. Pre nekoliko vekova, kineski narodi su znali da - kada se na pirinčanoj kaši uhvati buđ - ta kaša se može koristiti za zalečenje rana. Ono što nisu znali jeste da ta kaša sadrži antibiotike iz grupe penicilina, koji inhibiraju ključni enzim u sintezi ćelijskog zida većine bakterija. Razne vrste čajeva, bogatih kofeinom i antioksidantnim fenolima, takođe su poreklom iz Kine i jugoistočne Azije. U tropskom pojasu Azije, koji je takođe obdaren džunglama koje krasi ogroman biodiverzitet, od Sijama do Pakistana, prisutni su narodi koji su pažnju posvetili supstancama koje mogu biti od značaja u ratovima.
Čuveni strihnin je poreklom upravo iz ovog regiona, gde se prirodno javlja u biljci Strzchnos nux vomica, koja je rođak južnoameričkih vrsta iz kojih se dobija kurare. Razlika u fiziološkom dejstvu postoji, međutim, strihnin, za razliku od kurarea, jeste jedan alkaloid kojeg u manjoj meri prate njemu slični i on na nivou kičmene moždine izaziva inhibiciju glicinskih receptora, koji su odgovorni za sprečavanje spontane aktivnosti refleksnih lukova. Kada je ovaj vid kontrole u organizmu onemogućen, javljaju se tetanički grčevi, obično u talasima, koji za kratko vreme dovode do smrti, a praćeni su intenzivnim bolom i karakterističnim položajem tela, gde su leđa izvijena u most, pa pacijent na zemlji leži u opistotonusu i zemlju dodiruje samo potiljkom i petama. Strihnin se ranije koristio kao otrov za miševe. U Indiji je medicinska upotreba biljaka takođe razvijena. Prema nekim navodima, postoje vrste kina drveta i u Indiji, pa se ono koristi za terapiju malarije, kao i u Južnoj Americi.
Konačno, Bliski istok, koji je raskrsnica civilizacija, poznat je po persijskom opijumu, turskom hašišu i začinima koji su oplemenjivali svakodnevicu tamošnjih i okolnih naroda milenijumima. Bezbrojne tone vrednih supstanci prenesene su na leđima kamila u karavanima, menjane su za svoju masu u zlatu. Mirišljava ulja, biber i tamjan, arapska kafa, med i seme retkih biljaka, sve u cilju unapređenja civilizacije. Priča vezanih za Bliski istok je mnogo.
Izdvaja se hašiš kao važan činilac kulture, kafa i jedna manje poznata biljka – sirijska rutavica (Peganum harmala). Hašiš predstavlja smolu ženskih cvetova konoplje (Cannabis sativa). Ona sadrži visok procenat tetrahidrokanabinola (THC), čiji aktivni izomer Δ9-THC ima jak efekat na centralni nervni sistem. Ovaj molekul je agonist kanabinoidnih receptora u mozgu, što za posledicu ima ogroman broj efekata, od kojih neki predstavljaju žarište savremenih istraživanja, pa se tako legalizacija upotrebe kanabisa u medicinske svrhe sve više širi, kako se otkrivaju nova blagotvorna dejstva konoplje.
O kafi ne treba reći ništa više, jer je jasno koliko je duboko ukorenjena, ne samo u drevne, već i u savremenu kulturu. Ritual ispijanja kafe postao je svakodnevica, a poreklom je iz pustinja Arabije i sa obala Persijskog zaliva. S druge strane Zaliva, u Persiji, opijum se odvajkada proizvodi. Sok iz nezrelih čaura maka (Papaver somniferum), koji na vazduhu postane braon i gumast, sadrži velike količine alkaloida nalik morfinu. Svi oni su agonisti opioidnih receptora u mozgu, zbog čega izazivaju povećanje nivoa dopamina, odsustvo bola i nervoze, kao i mnoge druge narkotične efekte. Polusintezom iz morfina danas se proizvodi heroin, jedna od najadiktivnijih supstanci, od kojeg je za odvikavanje potrebno mnogo više od čelične rešenosti jer se upliće u najosetljivije procese u mozgu.
Vekovima se opijum koristio za uživanje, koje se brzo pokazalo kao jako skupo za korisnike, trošeći više od samog novca, a jako profitabilno za uzgajivače maka. Udar ove supstance svet u celini oseća i danas, a u prošlosti su se čak vodili i ratovi zbog nje, poznat je Opijumski rat između Kine i Britanske imperije. Srećom, vrlo rano je opiomanija prepoznata kao društveni problem. Konačno, sirijska rutavica, mediteranska biljka koja nije doživela popularnost kao hašiš i opijum, ali je u lokalnim kulturama poznata kao biljka koja može da popravi raspoloženje. Sadrži prilično bezopasne alkaloide, harmin i harmalin, koji usporavaju razgradnju serotonina u mozgu, dovodeći time do prijatnih osećaja, što je i jasno kada se ima u vidu da se serotonin žargonski naziva „hormon sreće“.
Evropa
Za kraj, tu je Evropa. Sa izuzetkom Grčke, rane kulture nisu bile prisutne u Evropi, pa se o drevnoj upotrebi fiziološki aktivnih supstanci malo zna. A kako je jedna kultura obično težila da potpuno eliminiše prethodnu, tlo kao što je Evropa, podložno ratovima i velikim kretanjima nacija, nosi vrlo malo istorijskih podataka o etnofarmakologiji.
Medicina je bila visoko razvijena u staroj Grčkoj. Opijum je bio poznat, neke grane su dolazile i u kontakt sa upotrebom hašiša, ali najvećim delom nije poznato koje su to supstance koje su bile predmet ritualnih intoksikacija u njihovoj kulturi. Pretpostavlja se da su dejstva nekih gljiva bila poznata, kao što je muhara (Amanita muscaria) i neke gljive koje sadrže psilocibin, agonist serotoninskih receptora sličan LSD-u, srodnica centralnoameričkih „magičnih pečuraka“. Kako je upotreba ovih supstanci bila u velikoj meri ograničena na proročišta, priča o ritualnim supstancama je obavijena velom tajne.
Sudski otrov u Atini bio je sok od kukute (Conium maculatum), otrovnog korova koji je široko rasprostranjen, sadrži koniin, alkaloid koji deluje najpre stimulatorno, a zatim paralitički na skeletnu muskulaturu. Čuven je slučaj da je Sokrat smaknut po naređenju vlasti ovim otrovom. Bilo je poznato i dejstvo nekih drugih biljaka, na primer mrazovca (Colchicum autumnale), koji se u Grčkoj mitologiji pojavljuje pod imenom efemeron, otrov koji ubija za jedan dan. Mrazovac sadrži alkaloide koji sprečavaju deobu ćelije na nivou formiranja deobnog vretena u ćeliji, pa najpre stradaju brzodeleća tkiva, kao što su krvni sudovi. Nešto kasnije, grčku kulturu asimilira Rim, a Rim brzo potpada pod senku hrišćanstva, koje je arogantno odbacilo sve što je postojalo pre njega kao pagansko učenje.
Što se tiče severa Evrope, poznato je da su neki lišajevi korišćeni kao medicinsko sredstvo, kao i da je upotreba pomenute muhare bila i ostala široko rasprostranjena među severnim narodima, Nordijcima, Germanima i Slovenima. Muhara sadrži muscimol, supstancu koja deluje na receptore gamaaminobuterne kiseline (GABA) u centralnom nervnom sistemu.
Mehanizam halucinogenog dejstva još nije razjašnjen. Interesantan fenomen je da se muscimol iz organizma izbacuje nepromenjen, urinom, pa je urin osobe koja je jela halucinogenu gljivu takođe halucinogen. I danas neka sibirska plemena koriste ovu gljivu u svojim ritualima. Ostale halucinogene gljive, koje sadrže psilocibin, prisutne su u Evropi, ali je njihova upotreba ograničena. Psilocibin je danas tema nekih istraživanja jer se pokazalo da ima antidepresivno dejstvo, kao i da potpuno uklanja neke oblike migrene.
Tokom srednjeg veka, upotreba pojedinih trava od strane jeretika bila je meta osuda crkve. Ljudi su išli na lomaču samo zbog posedovanja lista ili semena ranije pomenutog velebilja ili tatule, halucinogenih biljaka sa lekovitim dejstvom, koje su dosta korišćene kao magijske biljke u ritualima veštičarenja. Njima srodna biljka, mandragora (Mandragora officinalis) ima strašne legende vezane za sebe i bila je siguran znak veštičarenja.
Koren mandragore ima oblik čovečuljka, pa mu se obično za potrebe obreda ugrade i oči od dragog kamenja. Ovakav čovečuljak se bogato obuče, čuva i svake nedelje kupa u vinu. Gaji se kao dete godinama, a ako je vlasnik dobar, čovečuljak od mandragore će mu navodno pokazati put do zakopanog blaga. Kako sastojci korena izazivaju između ostalog i zvučne halucinacije, komu i smrt, poznata je legenda da ako neko čuje vrisak čovečuljka od mandragore - sigurno će umreti!
Nakon renesanse prave se prvi pokušaji shvatanja ljudske fiziologije, pojmova toksičnosti, lekovitosti i formiraju se osnove za razvoj nauka koje će jednog dana objasniti sve te stvari koje su izazivale strahopoštovanje, uveravajući dete čovečanstva da „nema babaroge ispod kreveta“ i omogućavajući semenu čovekove arogancije da proklija.
...
Nije lako obuhvatiti jednim pregledom sve supstance koje su značajne u različitim kulturama. Naravno da svaka kultura ima neke svoje „bokvice koje se stavljaju na ranu“ i neke svoje „čenove belog luka protiv prehlade i vampira“ i „šljivovicu koja leši sve“, ali ponešto od toga ulazi u domen etnobotanike, koja se bavi kulturološkim aspektima biljaka i gljiva. Ono što objedinjuje sve ove kulture jesu osnovna čovekova stremljenja – da bude zdrav, sit i, ako je moguće, da mu bude lepo. Iako samo retki ostvare sve ove ciljeve, istorija je pokazala da je priroda stvorila supstance koje mogu umnogome olakšati i ulepšati naš boravak na planeti.
Comments