Basme

Egzorcisticke formule (Basme)

1. Bajanje od bradavica:

O Mjesece! tako ti tvoje mladine,

evo ti moje male makazice,

odsijeci mi bradavice!

2. Bajanje od groznice:

Izide zelen zmaj na zelenu konju

iz zelena jezera.

U ruci mu krvavo koplje.

Sretila ga majka Bogorodica,

zamoli ga da svrati do N. N.

da išcera iz njega (ili nje)

nemilu nemilicu,

nesitu nesiticu!

3. Bajanje od poganice:

a) Prokleta boljetice,

nesretna poganice,

izlazi iz raba Božijeg!

Eto otud presvete matere Bogorodice

na vranu konju na zlatnu sedlu;

u rukama nosi bojno koplje,

de te stigne, da te žigne,

de pocineš, da pogineš.

Hajde, prokleta poganice,

nebom te i zemljom kumim,

u morske dubine, nebeske visine,

de pjevac ne pjeva,

de krava ne rice,

de ovca ne bleji,

de koza ne beci,

de pas ne laje,

de dijete ne place,

de maša ne kuca,

i pratljaca ne puca.

Hajde u kamen, u goru, u vodu,

ili na dušu nekrštenu!

b) "Pogana poganice! Balava balavice! Neoprana neopranice! Kojim  si putem došla onim se putem i vrati! Jer je, evo,    došla baka bajalica koja ce te travom prebacit, rijecima prebrojit i nožem         preporit i iglom zbost, a vatrom pregorit, pa ce te bacit pod putinu u jednu gustu kupinu da te selo ižede. Pogana poganice, spremljena spremljenice! Ako te je spremila žena, ona te je namijenila          da te u vodi popije, pa da te u vjetru dobije, ja da te u putu sretne. Ona te je        svezala ridom dlakom od ride ždrebice, pa te je s drugog nekog   namijenila i           na ovo jadno celjade spremila. Bog te ubio, poganice! Hajde, pogana poganice sa tog jadnog celjadeta! Tu ti više nije mjesto! Eno tebi tice vrapca, pa neka        te jami pod desni kriošce, nek te nosi nebu pod oblake, nek te vjetar raznese na sve cetiri strane, pa da padneš u duboke jame i u mutne vode, jer je došla baka bajalica, u nje nema šale, ne da ti dalje! Bože ti pomozi, i sv. Kuzmane i Damjane, sv. Ilija i sv. Vasilije!" (Ovo se govori dok se baje nad travama, koje se ostave da prenoce kod bolesnika. Kad se odnesu da se stave pod kupinu, i to se proprati recima: "Kupinice, po bogu sestrice! Skupi svu muku i boles' i poganu poganicu!")

4. Bajanje od strave:

O, sveti Ilija Gramovnice,

Uzmi sobom brata Panteliju,

I sestricu Ognjenu Mariju,

Gromom stravu pogodite,

I munjom je opržite.

5. Bajanje od uroka:

a) Sjedi urok na pragu,      

Urocica pod pragom.

U uroka dva oka:    

Jedno oko vodeno,

Drugo oko ognjeno.

Pršte oko vodeno,  

Te pogosi ognjeno.  

Što     urok urek'o na pragu,        

to urocica urekla pod pragom;      

Što urocicca urekla pod pragom,  

To urok odreko na pragu.  

Ni na moru mosta,  

Ni na psu roga,      

Ni na žabi dlaka,    

Ni na N. uroka.

Ode urok od N.      

U visoke visine,      

U duboke dubine,    

Planine bezglaske    

I jame bezdanke.    

b) Urok sjedi na pragu,      

urocica pod pragom.

Urok skoci, urocicu    sprci,

bjež urocice u zelenu travu

a bolesnik na  noge!

c) U uroka devet oka,      

od devet osam,      

itd., itd., do:

od jedan nijedan!


ZavrŠno razmatranje

Narodna shvatanja o zdravlju, o bolestima, o sredstvima i nacinima lecenja kod današnjih stanovnika istocne Hercegovine izgradivana su tokom vekova i od elemenata heterogenog porekla. Grupe elemenata iz raznih sistema shvatanja i sa raznih strana slile su se ovde u jedan sinkretizam, za koji je karakteristicno da je interetnicki. U njemu se mogu razlikovati ostaci nekolikih slojeva.


Animisticke predstave o svetu i coveku provlace se i prenose vekovima. Te predstave doprle su do nas u vidu verovanja o misticnim uzrocima bolesti i nacinima lecenja analognim njima. To su najpre verovanja da bolest može da nastane kao osveta ili kazna raznih demona, a kasnije - u hrišcansko doba - i svetaca, za prekršene tabue ili ucinjene uvrede. U vezi s ovim animistickim predstavama o svetu je i prinošenje žrtava, kako u kucama tako i na kultnim mestima (npr. kod izvora), a kasnije i u hramovima. Jedan vid takve žrtve, vršene za napredak kuce i celjadi, a po saopštenju M. S. Filipovica i za mrtve, jeste opasivanje crkava na dan crkvene slave.

U ovoj najstarijoj komponenti stopile su se animisticke predstave balkanskih starosedelaca i doseljenih Slovena, kod kojih su postojale slicne ili cak i iste predstave.

Slovenske, odnosno staroslo­ve­nske elemente, karakteriše verovanje u vile. Naime, mnoge teške bolesti, posebno nervne i oduzetost pojedinih delova tela, pripisivane su osveti vila zbog povrede mesta koja se smatraju njihovim, a koja - po verovanju - treba poštovati i izbegavati.

Takve su, npr., neke pecine i, narocito, mesta na kojima je trava polegla u krug, nazvana "vilino kolo". Osim toga, bezbroj pricanja o ljudima koji su nekim slucajem došli u vezu s vilama, pa prekršili tabu koji su im one postavile, završavaju se bole­šcu, smrcu ili bar oduzetošcu nekog dela tela tih ljudi. Još jedno karakteristicno verovanje u vezi s vilama je da se svako slabo, nenormalno ili rahiticno rodeno dete smatralo vilinim detetom. Takvo dete se zove "podmece", u vezi s verovanjem da su to vile podmetnule svoje dete, namesto zdravog deteta koje su uzele i odnele sa sobom.


Anticki i vizantijsko-grcki uticaji doprli su i u narodnu medicinu. Inkubacija na kultnim mestima, odnosno kod hramova, koja se i danas praktikuje, može da se pripiše tom uticaju, jer je poznata stvar da su anticki i vizantijski lekari preporuci­vali kao lek inkubaciju na kultnim mestima, koja su obicno bili sveti gajevi i izvori. S obzirom na to da je ovo kraj s malo vode i izvora, i da se u letnjim mesecima voda u neki mestima donosi i s razdaljine od po nekoliko sati hoda, za nekoliko nacina lecenja u kojima se preporucuje kupanje (npr. posle bajanja od žutice, ili kada se "paraju sijeri"), može da se pretpostavi da su preuzeti.

Elementi iz doba primanja hrišcanstva i njegove kasnije egzistencije su takode prilicno brojni. Neke medicinske radnje donelo je hrišcanstvo, a mnoge zatecene, koje nije moglo da iskoreni, pokušava da potisne supstitucijom. S hrišcanstvom su primljena i neka verovanja u vezi s bolešcu i isceljenjima, nastala na osnovu hagiografske i apokrifne literature, kao i crkvenih propovedi sa primerima iz života svetaca. Na osnovu takvih verovanja nervno oboleli su se vodili, npr., u manastir Kosijerevo sv. Arsenu, koji je posle trogodišnjeg ležanja kao paralizovan umro, pa proglašen svecem zbog cuda koje se na njegovom grobu navodno dogodilo.


Hrišcanstvo je potenciralo obicaj citanja molitava nad obolelim, lecenje svetackim mocima, medaljama s likovima svetaca, osvecenom vodom, blago­slovljenom soli, itd. itd., a mnoge prethrišcanske radnje hristijanizovalo je substitucijom hrišcanskih elemenata. Tako se u šamanisticke radnje, pune mistike (zabeležene i u ovoj oblasti), uvodi krst, a molitve i misticne reci koje se u tim prilikama izgovaraju upucuju se hnišcanskom bogu ili nekom svecu, i oni se mole da posreduju kod demona bolesti i da pomognu u izlecenju. Osim toga, u egzorcizmima se, namesto nekadašnjih demona, pojavljuju hrišcanski sveci, sa svojstvima demona koje su zamenili.


U ovu oblast dopirali su uticaji s Istoka preko Vizantije, uglavnom putem manastira, i sa Zapada (uglavnom iz Italije) preko Dubrovnika i Trebinja. O uticajima sa Istoka u oblasti istocne Hercegovine možemo indirektno da zakljucujemo. Naime, ovi uticaji su najocigledniji u prepisivanju i dopunjavanju terapijskih zbornika prevedenih s grckog, koci su se pod imenom raznih "ljekaruša" širili u narod. Na žalost, u ovoj oblasti nisam naišla ni na jedan takav zbornik, jer je za vreme II svetskog rata ova oblast teško stradala. Medutim, ljudi su mi kazivali da ih je bilo u nekim manastirima i kod nekih popova (npr. prica se da je neke knjige iz kojih je citao i po kojima je lecio bolesne imao pop Jovo Bratic iz gatacke Fojnice). U prilog ovoj tvrdnji ide i cinjenica da se u franjevackom manastiru u Dubrovniku cuva "Qekaroslovje iliti nauzi za ljeciti razlike nemochi pripisani iz sarbskieh kgnigha", kome je inace prvobitni izvor neki vizantijski spis.


Mnoge medicinske radnje, pa i termini, dokaz su živih veza sa Dubrovnikom i njegovog uticaja na zalede još od srednjeg veka. Kao primer da navedem da se za veoma omiljene u lecenju flastere u ovoj oblasti redovno cuje termin "cerot", koji je izveden od latinske recu cera - vosak i cereus  od voska, voštan, a vrlo retko "jakija", termin koji je više u upotrebi u Bosni, a koji je izveden od turske reci yÁki - melem.

Orijentalni uticaji na narodna verovanja i znanja u vezi sa zdravljem, bolešcu i lecenjem obogatili su ionako obiman fond narodnih medcinskih verovanja i znanja. Prodiranjem Turaka u naše krajeve ovi uticaji se obnavljaju i postaju intenzivniji. (Prvi orijentalni uticaji došli su nam kroz kontakte starih Slovena s azijskim narodima.) Na starije slovensko verovanje u unapred odredenu sudbinu pri rodenju nadovezuje se fatalizam koji se ogleda više u narodnom stvaralaštvu nego u životnoj praksi.

Nošenje raznih zapisa, amuleta, ikonica, likova svetaca i svetackih moci, kojima se pripisivala kako preventivna tako i kurativna moc, dopunjuje se nošenjem islamskih hamajlija. S Dalekog istoka se ponovo, posre­dstvom orijentalnih uticaja, širi šamanizam. Sveštenici, koji su do tada bili nadležni za lecenje "opsednutih" isteri­vanjem davola iz njih, dobijaju pomoc u hodžama za koje se verovalo da znaju da sakupe "dairu" i da davolskog starešinu primoraju da kaže kako uzrok, tako i nacin lecenja bolesti koja je u pitanju. Sa Orijenta je došlo i brzo se proširilo na podlozi vec postojeceg verovanja u dejstvo zlih ociju i verovanje u uroke, nabacivanje cini, tj. "sihira", a u vezi s tim i odhukivanje ili razlizivanje uroka, skidanje cini i druge slicne šamanisti­cke radnje.

Preuzimanje i korišcenje pozitivnih tekovina iz narodne empirijske medicine u školskoj i obratno, ocito je u nekim primerima. Npr., upotrebu cerota preporucuje u svojoj recepturi Amatus Luzitanac, cuveni dubrovacki lekar iz 16. veka, samo, naravno, komplikovanije spra­vljenog od onog veoma uprošcenog koji narod i danas koristi. Osim toga, ovaj isti lekar kod kontuzije preporucuje uvijanje bolesnika u sveže odranu, još toplu jagnjecu kožu, što je i danas u narodu istocne Hercegovine prvi lek kod uboja, Kasnije je u narodnu medicinu ušla upotreba ventuza, odnosno roga umesto ventuze, u istu svrhu. Isto tako, neki recepti za spravljanje medikamenata potrebnih za lecenje težih oboljenja, do kojih narod iskustvom nije mogao doci, preuzeti su i prenošeni prepisivanjem.

Takve su, npr., u ovoj oblasti poznate "protove ape" (tablete za lecenje sifilisa), koje je spravljao i prodavao proto Petar Popovic iz Gacka 80-ih godina 19. veka. U vreme kada je on bio poznat po tome u Gornjoj Hercegovini, slicne je pravio i Jovan Krunic u Qubinju za Donju Hercegovinu.

Za sve lekove koji se spravljaju od sredstava koja se kupuju u apoteci (živa, sumpor, modri kamen i dr.) sa sigurnošcu se može reci da vode poreklo iz lekarskih recepata, ciji je original neko sacuvao pa koristio, ili da su iz kakve lekaruše, u koju su sveštenici upisivali i prepise lekarskih recepata i uputstva za lecenje cešcih i težih bolesti kod svojih parohijana, odnosno župljana.

Na kraju, posle sumarnog pregleda svih komponenti koje ulaze u sklop narodnih tradicionalnih nacina lecenja i elemenata (koji sacinjavaju ovu granu narodne kulture, onakvu kakva je bila u vremenu od kraja 19. veka pa do vremena naših ispitivanja, interesantno je pogledati kako se sve to reflektovalo u jednoj polietnickoj sredini, kakva je u istocnoj Hercegovini.

S obzirom na to da u ispitivanoj oblasti žive Srbi, Hrvati i Muslimani, moglo se ocekivati da ce pojedini elementi biti od razlicitog znacaja u svakoj od ovih sredina. Medutim, ispitivanja su pokazala da je veci deo svega onoga što sacinjava narodnu medicinu stanovništva ove oblasti zajednicki, a da izvesne razlike koje se pojavljuju u vidu nekih karakteristika i nisu tako bitne."

Zajednicka su, npr., shvatanja o uzrocima bolesti, kako realnim ("nazima", naslede i sl.) tako i misticnim (osveta natprirodnih bica, kletva, cini i sl.). U vezi su s tim, i takode su zajednicka, vecina preventivnih pa i kurativnih radnji. Kao primer navodim da se pored Srba i Hrvata i Muslimani pridržavaju mnogih verovanja da "se valja" odnosno "ne valja" raditi radi preventive na dane nekih hrišcanskih praznika (koje Muslimani drže po starom kalendaru).

Na Jeremijevdan (14. maja) ni Muslimanke nece ništa iglom da rade da bi se sacuvale od ujeda zmije preko godine, uocu Jurjeva (6. maja) i na sam dan takode vrše mnoge radnje da bi se zaštitili od veštica i osigurali zdravlje, itd. itd. Zajedni­cki su takode i realni i misticni nacini lecenja, kao i sredstva za lecenje. Kod svih se, sasvin razumljivo, u lecenju jednako upotrebljavaju sredstva biljnog, životinjskog i mineralnog porekla, koja pruža sredina u kojoj žive.

I kod Srba, Hrvata i Muslimana leci se molitvama i bajanjem, prinose se žrtve, nose apotropejska sredstva. Ovde razlike postoje tek utoliko što Hrvati ne vrše madijske radnje (iako ih koriste), i što kao apotropejska sredstva nose samo predmete koji su osveceni (slike svetaca, moci, komadic blago­slovljenog hleba i sl.), a Srbi, pored takvih istih predmeta, i razne "tilsume", "mašale", za­pise i hamajlije kao i Muslimani, što se može objasniti intenzivnijim delovanjem kaltolicke crkve kod Hrvata na odstranjivanju svega što nije hrišcansko. Poznata kultna mesta u koja se odlazilo ili još uvek odlazi (npr. manastir sv. Vasilija Ostroškog) u nevolji radi zaveta ili lecenja takode posecuju i Srbi i Muslimani (rede i Hrvati), jer su interkonfesionalna.

Druga jedna karakteristika opet izdvaja Muslimane od Srba i Hrvata. Na osnovu sabrane grade o narodnim lekarima empi­ricima i empirijskim metodama lecenja, posebno o narodnoj hirurgji, pada u oci cinjenica da kod Muslimana (bar po zabele­ženoj gradi i literaturi o narodnoj medicini stanovništva ove oblasti) nema lekara empirika koji praktikuju u cilju lecenja hirurške zahvate.

Naime, vrlo cesto intervenišu kod povreda (ima ih nekoliko veoma cuvenih za name­štanje preloma i išcašenja), ali se na tome zaustavljaju. Resekcije i operativne zahvate ne primenjuju, za razliku od Srba i Hrvata, kod kojih se, npr., crni prišt proseca, flegmone prova­ljuju, meko tkivo sa živih rana odstranjuje, i koji su nekada vršili i trepanacije lobanje. U svim tim, a i drugim slucajevima gde bi se inace vršile hirurške intervencije, narodni lekari Muslimani radije intervenišu medikamentima.

Medutim, ovih nekoliko uocenih karakteristika koje izdvajaju jednu grupu od ostalih, a koje su posledica pripadnosti razlicitim konfesijama, neznatne su ipak prema vecini karakteristika koje su zajednicke...