Србија у рукама хећима Томе
У устаничко време у Србији, док се воде битке с Турцима, много је рањеника, а школованих лекара тако рећи нема. Ипак, појединци се баве лечењем, боље рећи видањем рана. Зову их хећими
Хећим на турском значи лекар. У Србији с почетка 19. века народни видари називали су се хећими, а најчувенији су били Кира Мана, што значи госпођа мајка, и њен син хећим Тома који је био београдски кафеџија, а постао је славнији од мајке, па му је кнез Милош за заслуге доделио пензију. У то доба широм Београдског пашалука постојали су путујући лекари, најчешће Грци, или Цинцари. Називани су калоијатри, што на грчком значи добри лекари. Сами су припремали лекове користећи при том различито лековито биље. Наш горепоменути хећим Тома био је калоијатар. У делу о српском санитету др Линденмајер изражава се веома похвално о хећиму Томи: „...у јуришу на Ужице 1807. године млади војвода Милош Обреновић био је смртно рањен у груди на левој страни и лежао је беспомоћно. Пошто хећим Тома није могао да дође из Београда, Милоша су у Београд донели на разапетом платну између два товарна коња – да га он лечи. На дивно чудо, рањеник и болесник лечен је и сасвим излечен...” Поред излечења Милоша Обреновића, хећим Тома и Кира Мана успешно су излечили Бимбашу Конду, који је при јуришу на Београдску тврђаву задобио пет рана, затим капетана Радича Петровића, па војводу Лазара Мутапа и тако даље. Тома и његова мајка наставили су да видају и у време владавине кнеза Милоша. Кира Мана је умрла 1833, а хећим Тома 1848. године од пегавог тифуса, у Панчеву, где је био послат да лечи рањенике из Мађарске буне.
Данас нам није познато које је мелеме користио хећим Тома, али засигурно су били справљани од лековитог биља. У то име, односно у част излечења младог Милоша Обреновића, поменимо лековито биље које у корену речи има предложак рана-, односно биље за које по називу може да се наслути да је коришћено за лечење и превијање рана.
Agrimonia eupatoria – рањеник, трава од посека, петровац, костолом, шилер трава, овчији чичак, краљевски чај, трава целог света, саженица… Само име биљке говори да је била намењена за лечење рана и повреда, а један од старинских рецепата је Орфелинов, такозвани вински чај. Биљка се прелива кључалим вином и користи за облоге. У савременом лечењу биљем за употребу се препоручује надземни део биљке у цвету – Agrimoniae herba. Због садржаја полисахарида, тритерпена, флавоноида, танина и неких витамина, делује као благи адстрингенс, диуретик и холагог. Највише се користи код дечијих пролива и колитиса, у уролошким чајевима, препаратима за појачано лучење жучи и против камена у жучи. Споља у облогама за брже зарашћивање рана. Немачки стручњаци (комисија Е) који су испитивали безбедност употребе биљних лекова, ставили су ову биљку на позитивну листу, што је сигуран знак да је безбедна за употребу.
Betonica officinalis – рањеник, ранилист, раник, рањак, српац, бетоника, црна боквица... Између осталог, много се користи у медицини неких земаља западне Европе. На пример, улази у састав такозваног швајцарског чаја за ране – Species vulnerariare.
Anthyllis vulneraria – рањеница, раница, раноцелна, рањеник, белодун, детелина камењарка… За фармацеутске намене користи се цвет ове биљке, а забележићемо само употребу екстракта од цвета биљке у препаратима за акне (у Немачкој).
Hypericum perforatum – кантарион, рањеник, трава од посека, госпина трава... Свима добро позната биљка.
Salvia pratensis – рањеник, пољска жалфија, дивља кадуља... Биљка с веома мало података о деловању и употреби, односно биљка која не може да се препоручи за употребу
Славољуб Тасић
Comments