Лекаруше
Популарне „лекаруше“ су се облигатно користиле у свим манастирима у којима је постојала болница или странопријемница. Својим практичним преписим појединих рецепата/болести, оне су остављале дубок траг српској средњовековној медицини. Оне су као такве, а у недостатку валиднијих извора представљале „ultimum refugium“ за примену терапијских поступака по манастирима. Како је стручна и научна медицина током турске владавине била недоступна то су популарне лекаруше биле једини извор медицинско-терапијских поступака. Извори информација за поједине лекаруше су били византијски извори а не рецимо „Regimen sanitatis Saledrnitnum“ којии је као препис доминирао у католичким самостанима широм западног Балкана. Анализом различитих лекаруша добијају се врло интересантни подаци о прилагођавању фармакопеја (утицај турске / арапске медицине), али и утицај европских фармакотерапијских схватања чиме се оригиналност изворног преписа постепено губи. Лекаруше су значајан извор информација за патологију болести средњовековних етничких простора, распрострањеност медицинских термина, и за обиље података за проучавање социјалних, хигијенских и хуманитарних прилика на српским просторима тога доба.
Иначе, аутори лекаруша су непознати. Изворни текстови које су у почетку представљале материјал за постојање практичних лекаруша су били текстови византијског лекара Теофана Нососа који је у X веку саставио читаву енциклопедију свеукупног тадашњег медицинског знања. Био је лични лекар Константина Порфирогенита ( 905–958)(*26).
Временом популарне лекаруше све више попримају медицинску информацију насталу из српске народне медицине која је записивана од стране писмених калуђера. Бројне лекаруше садрже не само саставе лекова већ и начине за њихово справљање. Поред тога постоје обиље практичних савета за негу болесника и упутстава за лечење. Уз то не мали број лекаруша садржи савете за негу и лечење стоке, гајење пчела, одржавање шума, прављење вина, о подрумарству и сл. Како су многе ове лекаруше писали народни лекари то оне представљају писану документацију њихове лекарске праксе. Не ретко се у лекарушама може наићи на тврдњу “...probatum est“ што значи да је искуствено потврђена делотворност примењеног лека. Са друге стране наилази се и да неки лек није делотворан те се побија његова лековитост.
Познате лекаруше у данашњој Војводини су „Илочка лекаруша“, па „Кувеждонска лекаруша“ из XVI века, па још касније су познате „Чекићева лекаруша“ (из 1814.), па лекаруша Аврама Бранковича (крај XVIII века из Новог Сада), па лекаруша Матице Српске с краја XVIII века „Сегединска лекаруша“ (из 1801). За први медицинско-терапијски текст, који је штампан на српском језику је текст једне универзалне особе, Захарија Орфелина који је имао за узор превод са немачког језика „Вечниј календар“ (1783.) где су описана нека медицинска правила у 24 ставке.
Популарне „лекаруше“ су се облигатно користиле у свим манастирима у којима је постојала болница или странопријемница. Својим практичним преписим појединих рецепата/болести, оне су остављале дубок траг српској средњовековној медицини. Оне су као такве, а у недостатку валиднијих извора представљале „ultimum refugium“ за примену терапијских поступака по манастирима. Како је стручна и научна медицина током турске владавине била недоступна то су популарне лекаруше биле једини извор медицинско-терапијских поступака. Извори информација за поједине лекаруше су били византијски извори а не рецимо „Regimen sanitatis Saledrnitnum“ којии је као препис доминирао у католичким самостанима широм западног Балкана. Анализом различитих лекаруша добијају се врло интересантни подаци о прилагођавању фармакопеја (утицај турске / арапске медицине), али и утицај европских фармакотерапијских схватања чиме се оригиналност изворног преписа постепено губи. Лекаруше су значајан извор информација за патологију болести средњовековних етничких простора, распрострањеност медицинских термина, и за обиље података за проучавање социјалних, хигијенских и хуманитарних прилика на српским просторима тога доба.
Иначе, аутори лекаруша су непознати. Изворни текстови које су у почетку представљале материјал за постојање практичних лекаруша су били текстови византијског лекара Теофана Нососа који је у X веку саставио читаву енциклопедију свеукупног тадашњег медицинског знања. Био је лични лекар Константина Порфирогенита ( 905–958)(*26).
Временом популарне лекаруше све више попримају медицинску информацију насталу из српске народне медицине која је записивана од стране писмених калуђера. Бројне лекаруше садрже не само саставе лекова већ и начине за њихово справљање. Поред тога постоје обиље практичних савета за негу болесника и упутстава за лечење. Уз то не мали број лекаруша садржи савете за негу и лечење стоке, гајење пчела, одржавање шума, прављење вина, о подрумарству и сл. Како су многе ове лекаруше писали народни лекари то оне представљају писану документацију њихове лекарске праксе. Не ретко се у лекарушама може наићи на тврдњу “...probatum est“ што значи да је искуствено потврђена делотворност примењеног лека. Са друге стране наилази се и да неки лек није делотворан те се побија његова лековитост.
Познате лекаруше у данашњој Војводини су „Илочка лекаруша“, па „Кувеждонска лекаруша“ из XVI века, па још касније су познате „Чекићева лекаруша“ (из 1814.), па лекаруша Аврама Бранковича (крај XVIII века из Новог Сада), па лекаруша Матице Српске с краја XVIII века „Сегединска лекаруша“ (из 1801). За први медицинско-терапијски текст, који је штампан на српском језику је текст једне универзалне особе, Захарија Орфелина који је имао за узор превод са немачког језика „Вечниј календар“ (1783.) где су описана нека медицинска правила у 24 ставке.
Comments