BILJKE SREDNJEG VEKA
Tokom ranog srednjeg veka stanovništvo gradova i sela najviše se oslanjalo na narodnu medicinu, a oni koji su se profesionalno bavili zdravljem znanje su sticali iz zapisa drevnih Grka i Rimljana
Nakon pada Rimskog carstva, zvanična medicina kretala se više u pravcu religioznih verovanja i narodne tradicije nego saznanja zasnovanih na nauci. Univerziteti su školovali veoma malo lekara i gotovo da nisu postojala nikakva medicinska istraživanja. Ipak, obučeni medicinari bili su dobro plaćeni, pa su zato njihove usluge mogli da koriste samo dobrostojeći slojevi stanovništva. Tokom ranog srednjeg veka (500. do 1100. godine) stanovništvo gradova i sela najviše se oslanjalo na narodnu medicinu, a oni koji su se profesionalno bavili zdravljem znanje su sticali iz zapisa drevnih Grka i Rimljana. Tokom ovog perioda u manastirima su se prepisivali medicinski spisi iz doba stare Grčke i Rima, a ova mesta su bila centar medicinskog znanja sve do 12. veka i doba renesanse.
Za razliku od profesionalnih lekara, koji su svoj rad zasnivali na principu četiri životna elementa - zemlja, vazduh, voda i vatra, narodna medicina se oslanjala na biljne lekove, ali i na sujeverje i misticizam, koji su se prenosili sa generacije na generaciju. Medicinska znanja, kombinovana sa praznoverjem, sakupljali su lokalni iscelitelji - mahom žene, šamani, pa čak i veštice. Lekovite biljke, napici i melemi, zajedno sa činima i ritualima, bili su osnove tretmana za lečenje. Srednjevekovna herbalna medicina oslanjala se uglavnom na grčke i rimske spise, u kojima je zabeleženo dejstvo više od 500 lekovitih biljaka. Neki evropski narodi smatrali su pojedine biljke posebno svetim.
Tako su, na primer, Kelti magijsku moć pridavali kantarionu, nani, timijanu, vrbi... Biljni lekovi spravljani su od svih delova biljaka: koren, list, cvet - sve je imalo upotrebnu vrednost. Načini korišćenja takođe su bili brojni - od jednostavnog konzumiranja sveže ili suve biljke, do spravljanja čajeva, alkoholnih rastvora, mešavina sa voćem i medom, potapanja biljaka u sirće, pravljenja obloga, ulja, inhaliranja parom...
Neke od najčešće korišćenih biljaka su:
Anđelika - korišćena kod oboljenja disajnih organa i za lečenje kuge. Verovalo se da pruža i zaštitu od veštičarenja. Bosiljak - kod stomačnih problema i protiv ujeda škorpija. Jak afrodizijak.
Kupus - kod dijareje, problema sa bubrezima i organima za varenje, kod bolesti očiju. Magijsko delovanje - štiti od mamurluka i pijanstva.
Detelina - leči kugu. Magijsko delovanje - kao afrodizijak.
Korijander - kod grčeva, kuge, magijsko delovanje - pojačava memoriju.
Barska kukuta (Cicuta virosa) - otrovna biljka, korišćena protiv grčeva, epilepsije, za ublažavanje bolova. Omiljena biljka srednjevekovnih veštica.
Beladona - otrovna biljka, korišćena za lečenje glavobolja i protiv bolova, takođe omiljen veštičji alat.
Komorač - davan je kod groznica, stomačnih problema, očnih bolesti i za zaštitu od veštičjeg delovanja. Magijsko delovanje - štiti od urokljivih pogleda, kuge i sprečava vile da ukradu novorođenče.
Verbena - korišćena za lečenje prehlada, groznice, dijareje kožnih infekcija, kostobolje. Magijski ljubavni napitak, koji uz to i anulira veštičje čini.
Ren - kod groznica, protiv parazita, respiratornih bolesti, stomačnih problema, kašlja, kostobolje. Verovalo se da onaj ko u novogodišnjoj noći sa sobom nosi komad rena, u novoj godini neće patiti zbog siromaštva.
Šimšir - opšti lek za sve bolesti, magijski jedna od najpopularnijih biljaka.
Kamilica - često korišćena kod groznice, protiv zmijskih ujeda, za olakšavanje porođajnih bolova.
Kantarion - kod povreda, infekcija, porođajnih bolova. Sok štiti knjige od miševa i insekata.
Kleka - žvakanje semena, uz dodatak belog vina, smanjuje bolove. Inhaliranjem dima zapaljene kleke leči se kašalj i ubijaju paraziti, a verovalo se da se na ovaj način može odbraniti od kuge i drugih epidemija. Dobra za uganuća. Mandragola - anestetik. Specijalni napitak za anesteziju od ove biljke napravljen je u Bolonji tokom 13. veka, a sadržao je mak, mandragolu i sirće.
Peršun - protiv parazita i za izbacivanje otrova. Povezivan je sa đavolom, jer se smatralo da, pošto sporo klija i raste, seme mora sedam puta da ode do pakla i traži dozvolu da poraste. Ako posejano seme ne nikne, onoga ko ga je sadio u sledećoj godini čeka sigurna smrt.
Osim korišćenja biljaka, ovaj period karakteriše i mnoštvo lekova životinjskog porekla. Tako je, na primer, u slučaju da nekoga ujede pas, povređenom savetovano da pojede malo krzna sa tog psa, a za lakše gutanje i bolje delovanje pseće dlake treba skuvati sa malo ruzmarina. Kod bolova u zglobovima korišćena je magična kukuta u miksu sa bunikom: nanete na bolno mesto, olakšavaju život. Za glavobolju preporučuje se kuvan vres koji se stavlja kao oblog. Za izbacivanje toksina (posle hirurške intervencije pod biljnom anestezijom) preporučuju se oblozi od luka, koji se stavljaju na stomak i ispod pazuha.
Prevencija od bolesti koju su stanovnici Evrope primenjivali po maštovitosti ne zaostaje za magijskim lekovima. Venac belog luka štitio je kuću od bolesti, a nana omotana oko ručnog zgloba štiti od infekcija i bolesti. Ko sa sobom nosi malo pepela od drveta, neće se udaviti. Narukvica od sušenog korena božura oteraće demone, a sa njima i bolesti koje oni donose. Ako ništa od ovoga ne upali, ostaje zovino lišće koje, razbacano po vetru, štiti od svakog zla. Sa jačanjem uticaja hrišćanstva i crkve, narodna medicina postala je sve manje zastupljena - primat je preuzela molitva, a delovanje biljaka, bilo mistično ili medicinsko, objašnjavano je hrišćanskom doktrinom. Renesansa u 12. veku donela je ponovo posvećenost tradicionalnoj biljnoj medicini, ali ovog puta prožetoj sve većim islamskim uticajem.
Tokom ranog srednjeg veka stanovništvo gradova i sela najviše se oslanjalo na narodnu medicinu, a oni koji su se profesionalno bavili zdravljem znanje su sticali iz zapisa drevnih Grka i Rimljana
Nakon pada Rimskog carstva, zvanična medicina kretala se više u pravcu religioznih verovanja i narodne tradicije nego saznanja zasnovanih na nauci. Univerziteti su školovali veoma malo lekara i gotovo da nisu postojala nikakva medicinska istraživanja. Ipak, obučeni medicinari bili su dobro plaćeni, pa su zato njihove usluge mogli da koriste samo dobrostojeći slojevi stanovništva. Tokom ranog srednjeg veka (500. do 1100. godine) stanovništvo gradova i sela najviše se oslanjalo na narodnu medicinu, a oni koji su se profesionalno bavili zdravljem znanje su sticali iz zapisa drevnih Grka i Rimljana. Tokom ovog perioda u manastirima su se prepisivali medicinski spisi iz doba stare Grčke i Rima, a ova mesta su bila centar medicinskog znanja sve do 12. veka i doba renesanse.
Za razliku od profesionalnih lekara, koji su svoj rad zasnivali na principu četiri životna elementa - zemlja, vazduh, voda i vatra, narodna medicina se oslanjala na biljne lekove, ali i na sujeverje i misticizam, koji su se prenosili sa generacije na generaciju. Medicinska znanja, kombinovana sa praznoverjem, sakupljali su lokalni iscelitelji - mahom žene, šamani, pa čak i veštice. Lekovite biljke, napici i melemi, zajedno sa činima i ritualima, bili su osnove tretmana za lečenje. Srednjevekovna herbalna medicina oslanjala se uglavnom na grčke i rimske spise, u kojima je zabeleženo dejstvo više od 500 lekovitih biljaka. Neki evropski narodi smatrali su pojedine biljke posebno svetim.
Tako su, na primer, Kelti magijsku moć pridavali kantarionu, nani, timijanu, vrbi... Biljni lekovi spravljani su od svih delova biljaka: koren, list, cvet - sve je imalo upotrebnu vrednost. Načini korišćenja takođe su bili brojni - od jednostavnog konzumiranja sveže ili suve biljke, do spravljanja čajeva, alkoholnih rastvora, mešavina sa voćem i medom, potapanja biljaka u sirće, pravljenja obloga, ulja, inhaliranja parom...
Neke od najčešće korišćenih biljaka su:
Anđelika - korišćena kod oboljenja disajnih organa i za lečenje kuge. Verovalo se da pruža i zaštitu od veštičarenja. Bosiljak - kod stomačnih problema i protiv ujeda škorpija. Jak afrodizijak.
Kupus - kod dijareje, problema sa bubrezima i organima za varenje, kod bolesti očiju. Magijsko delovanje - štiti od mamurluka i pijanstva.
Detelina - leči kugu. Magijsko delovanje - kao afrodizijak.
Korijander - kod grčeva, kuge, magijsko delovanje - pojačava memoriju.
Barska kukuta (Cicuta virosa) - otrovna biljka, korišćena protiv grčeva, epilepsije, za ublažavanje bolova. Omiljena biljka srednjevekovnih veštica.
Beladona - otrovna biljka, korišćena za lečenje glavobolja i protiv bolova, takođe omiljen veštičji alat.
Komorač - davan je kod groznica, stomačnih problema, očnih bolesti i za zaštitu od veštičjeg delovanja. Magijsko delovanje - štiti od urokljivih pogleda, kuge i sprečava vile da ukradu novorođenče.
Verbena - korišćena za lečenje prehlada, groznice, dijareje kožnih infekcija, kostobolje. Magijski ljubavni napitak, koji uz to i anulira veštičje čini.
Ren - kod groznica, protiv parazita, respiratornih bolesti, stomačnih problema, kašlja, kostobolje. Verovalo se da onaj ko u novogodišnjoj noći sa sobom nosi komad rena, u novoj godini neće patiti zbog siromaštva.
Šimšir - opšti lek za sve bolesti, magijski jedna od najpopularnijih biljaka.
Kamilica - često korišćena kod groznice, protiv zmijskih ujeda, za olakšavanje porođajnih bolova.
Kantarion - kod povreda, infekcija, porođajnih bolova. Sok štiti knjige od miševa i insekata.
Kleka - žvakanje semena, uz dodatak belog vina, smanjuje bolove. Inhaliranjem dima zapaljene kleke leči se kašalj i ubijaju paraziti, a verovalo se da se na ovaj način može odbraniti od kuge i drugih epidemija. Dobra za uganuća. Mandragola - anestetik. Specijalni napitak za anesteziju od ove biljke napravljen je u Bolonji tokom 13. veka, a sadržao je mak, mandragolu i sirće.
Peršun - protiv parazita i za izbacivanje otrova. Povezivan je sa đavolom, jer se smatralo da, pošto sporo klija i raste, seme mora sedam puta da ode do pakla i traži dozvolu da poraste. Ako posejano seme ne nikne, onoga ko ga je sadio u sledećoj godini čeka sigurna smrt.
Osim korišćenja biljaka, ovaj period karakteriše i mnoštvo lekova životinjskog porekla. Tako je, na primer, u slučaju da nekoga ujede pas, povređenom savetovano da pojede malo krzna sa tog psa, a za lakše gutanje i bolje delovanje pseće dlake treba skuvati sa malo ruzmarina. Kod bolova u zglobovima korišćena je magična kukuta u miksu sa bunikom: nanete na bolno mesto, olakšavaju život. Za glavobolju preporučuje se kuvan vres koji se stavlja kao oblog. Za izbacivanje toksina (posle hirurške intervencije pod biljnom anestezijom) preporučuju se oblozi od luka, koji se stavljaju na stomak i ispod pazuha.
Prevencija od bolesti koju su stanovnici Evrope primenjivali po maštovitosti ne zaostaje za magijskim lekovima. Venac belog luka štitio je kuću od bolesti, a nana omotana oko ručnog zgloba štiti od infekcija i bolesti. Ko sa sobom nosi malo pepela od drveta, neće se udaviti. Narukvica od sušenog korena božura oteraće demone, a sa njima i bolesti koje oni donose. Ako ništa od ovoga ne upali, ostaje zovino lišće koje, razbacano po vetru, štiti od svakog zla. Sa jačanjem uticaja hrišćanstva i crkve, narodna medicina postala je sve manje zastupljena - primat je preuzela molitva, a delovanje biljaka, bilo mistično ili medicinsko, objašnjavano je hrišćanskom doktrinom. Renesansa u 12. veku donela je ponovo posvećenost tradicionalnoj biljnoj medicini, ali ovog puta prožetoj sve većim islamskim uticajem.
Comments