Басма и бајање – вид народне медицине

Марина Ј. Јањић

Басма и бајање – вид народне медицине (на примерима из врањског и лесковачког краја)

О аутору: Мр сци. мед. др Марина Ј. Јањић, гинеколог-акушер, Гинеколошко-акушерско одељење ЗЦ Врање

---

Басма и сродни термини – појмовно одређење

Басма или бајање је израз којим се у народној медицини означавају речи или реченице које, по веровању, могу да излече одређене душевне или физичке болести, или да се одврати каква природна недаћа, неко страдање или невоља. Оне то постижу (наводно) својом магијском, чаробном моћи. Већ је Вук Караџић овај појам одредио, записавши да су басме „оне ријечи скупа што бајалица или бајач говори кад баје“(1).

У истом значењу као басма користи се и реч бајалица; али означава и особу која баје. То може бити мушкарац или, чешће, жена. Уместо термина бајалица у овом значењу у употреби су још врачање и гатање, односно врачаре (у врањском крају врачарице, са нагласком на претпоследњем слогу ) и гатаре – особе које врачају, гатају.

Термин бајање означава и само казивање басме, односно тајанствену радњу „која се врши уз примитивну молитву или претњу да се зла бића, која пакосте и наносе болест, удаље или униште и да болесник оздрави, или да се, макар, дође до напретка“(2). То је најархаичнији вид народне медицине.

Термин басма користи се и у теорији књижевности и фолклористици где означава облик народне лирске молитвене поезије, који се „ Од осталих сродних песама и говорних творевина са истом или сличном наменом издваја сликовитошћу и концизношћу израза и експресивношћу 'тајног' језика“(1).

Феномен басме и бајања у етнолошкој литератури

Проучаваоце живота српског народа у прошлости одувек је интересовала и народна медицина. Отуда у делима етнолога, антрополога, фолклориста обиље података о томе како су се наши преци пре развоја научне медицине, па и касније, лечили од разних болести – душевних и физичких.

Басма и бајање као видови „исцељења“ од разних болести (или како се у народу говори болештина), нарочито душевних, посебно је занимала истраживаче народног живота.

Када је реч о басми и бајању, о бајалицама, у јужној Србији, посебно у врањском и лесковачком крају, што је предмет овога текста, истраживали су Видосава Николић-Стојанчевић (3) и прота Драгутин Ђорђевић (4). Они су то учинили углавном средином минулог века на просторима јужне Србије. Резултате ових истраживања, као и збирку народне усмене књижевности из врањског краја (у којој је и један број басми) (5), која је такође настала у то време, објавила је и САНУ.

Видосава Николић-Стојанчевић своја етнолошка истраживања обавила је у области Врањског Поморавља, као области која дотле није била истраживана, у времену од новембра 1956. до маја 1962. године. У широко заснованом истраживачком пројекту обухватила је и област народне медицине и у њеном оквиру и народна знања о болестима, здрављу и лечењу болести. Утврдила је да је у прошлости Врањанаца посебно место у лечењу болести имала магија, то јест, магична, чаробна моћ речи: „Ни један лек, по мишљењу народних лекара, неће да помогне док се не 'пребаје' каква 'басма'. Магија речи јавља се у народној медицини Врањанаца као врло архаични елемент преостатка примитивних религиозних представа“(3). Басме су толико раширене, констатује она, да их знају не само видаре, него и сам народ.

Она спомиње и имена народних лекара и бајалица који су лечили басмама. Тако, на пример, наводи од познатих народних лекара (видара и видарица) име Санде Стаменковић из Ратаја и Роску Трајковић из Жбевца (села близу Врања), обе старе око 80 година. Иначе, познате и као казивачице и других облика усменог народног стваралаштва. Основно њихово средство у лечењу болести била је басма.

Испитујући народни живот у Лесковачкој Морави, до сличних сазнања о лечењу басмама дошао је и прота Драгутин Ђорђевић. Он је своје истраживање, како наводи у Предговору ове, иначе обимне књиге (4), објављене 1958, започео почетком 1947. године. У поглављу о празноверицама, даје податке и о басмама и бајалицама, односно о врачању и бајању. Његово запажање гласи да је становништво Лесковачке Мораве „врло празноверно и много верује врачарама и бабама“ (4). Оне знају, поред осталог и басме и могу да лече „од све“, од разних болести, а „болести се 'лече' путем бајања и изговарања врачарских текстова, који имају за циљ терање болести од болесника. То су басме“(4). Сам је забележио прегршт басми, са подацима како се овај 'лек' примењује. Забележио је да је приликом записивања басми имао великих тешкоћа, јер бајалице нерадо своје знање басми преносе непознатим лицима, већ то чине само својима, и то пред смрт. Он наводи читав списак имена врачара и бајалица које знају више басми, а којима је „све ишло од руке“, и оних које знају мање а „има их много и немогућно их је избројати“ (4). Њих је сретао по селима око Лесковца, али и у самом Лесковцу.

Прикупљајући средином прошлога века у врањском крају разноврсне облике народне усмене књижевности, фолклорист Момчило Златановић забележио је и стотинак басми (5), са подацима о казивачима и начину како се оне примењују у поступку „исцељења“.

Басме у врањском и лесковачком крају сличне су по садржини и начину примене у лечењу болести са басмама у другим крајевима Србије (6). Специфичности су им у језику, у његовој посебној дијалекатској обојености.

Исцелитељска функција басми и бајања у традицији јужне Србије

Басме су најархаичнији вид народне медицине настале из страха од боести и природних стихија пред којима је човек беспомоћан. Оне „проистичу из непросвећености, из превласти маште над разумом, из болесних и абнормалних стања човека...“ (2), а заснивају се на веровању да се недаћама може доскочити магичном моћи речи и магијским радњама. Басме су нека врста примитивне молитве али и претње болестима и свим недаћама које се доживљују као антропоморфна бића. Могуће је „та бића“ стога удаљити, уништити и тако учинити да болесник оздрави или да се људи ослободе какве напасти или заштите од природних катастрофа.

Које су то болести од којих су се наши далеки преци, а богами и неки данас, лечили басмама и бајањима?

Истраживања показују да су то разне, пре свега, душевне, али и физичке болести и патње. За сваку болест и недаћу постоји посебна басма. Тако су у лесковачком крају забележене басме које лече болеснике: „од стра“, „од брзака“, „од неваљалштине“, „од уроци“, „од русу“, „од црвеног ветра“ и од других болести, а у врањском још и „од пупак“, „од лишу“, „од под груди“, „од падаћи болес“, „од пролив“, „од перуштац“...

Магију речи пратили су и одређени предмети који су такође имали чудну моћ. Забележено је у лесковачком крају да „Свака баба или врачара има своје 'врачко', 'дрангулије'. (...) За бајање и врачање употребљавају се: кашике, виљушке, црнокорасти нож, маше, кације, чешаљ, острило (брус), црна ума, вилица од слепог кучета, од лисице, петлово перје, белуци каменчићи и др.“(4). У врањанском пак крају као реквизите (помагала) ове врсте, врачаре су користиле још и следеће: разно цвеће и друго биље (здравац, дрен, коприву, ружу, босиљак, кукурек, змијску траву), лешник, ражен клас, кокошије перо (црно), секиру, косу, коњску потковицу, угашен жар, посуду (каленицу) са водом и др.

Док је казивана басма, извођене су одређене радње уз коришћење наведених „помагала“.

Бајање обично прате одређене магичне радње и покрети: маше се руком преко оболелог места, додирује се оболело место неким предметом, гаси се жар у води, баца брашно на зид, на сто или врата да би се од њега начиниле одређене фигуре или ликови као неко знамење и сл.

Као уз ову басму „од уплу“:

Упла у море, скок у ноге!
Упла у море, стрпеж у срце!
Упла у море, сан у главу!

“Бајалица напуни каленицу водом и ужеже машу. Болесник седне на троношку и састави колена. Бајалица стави каленицу на његова колена, додирне врхом маше воду и изговори три пута први стих. После тога му стави каленицу на груди или на 'чашку', додирне машом воду и три пута изговара други стих. На крају, ставља му каленицу на главу и шапуће три пута трећи стих. Воду баца машом на све четири стране. Болесник пије из каленице три гутљаја воде“ (5).

Басма се тихо, тајанствено, скоро неразумљиво изговара. Тако се појачава њено магијско деловање на болесника. Болест, схваћена антропоморфно, шаље се у неповрат („у море“), тамо одакле не може да се врати. Радња која прати басму обично се понавља три пута, а три пута се понавља и басма.

Бајање се најчешће врши на местима као што су: кућни праг, дрвљаник, река или извор, високо родно дрво и сл.; пре изласка сунца, у рану зору, кад се „једе месец“, на Бадњи дан уочи сумрака али не у петак. „Најбоље је да се то ради у 'млади д'ни', кад се месец мени“(4).

Примери лечења басмама и бајањем

Ево још примера „лечења“ разних болести басмама у врањском и лесковачком крају које наводимо ради илустрације овог вида народне медицине. И овде, као и у осталим крајевима Србије, бајање има сличне одлике и ток, а басме сличну структуру; и, обично, молитвени или претећи тон у односу на болести које се доживљују као бића која имају човеколики облик и која, као и човек, могу да мисле, осећају, поступају, страдају и нестају.

Најчешће се бајањем лече душевне болести.

Басма од почудиште (урока)

„Оздол иде чудан човек, носи чудну секиру, одсече чудно дрво; чудан човек направи чудну трлу; чудан човек затвори чудне овце; чудан човек донесе чудно ведро; чудан човек помузе чудно млеко; дом подсири чудно сирење; сече чудно сирење; чудан човек купи чудно сирење и изеде чудно сирење и – почудиште се растури, уроци заклопише, очи отклопише“ (4)!

Текст се изговара три до девет пута. Користи се црнокораста бритва. Понављање придева чудан уз сваку именицу треба да доведе „пацијента“ до стања опијености, заноса, до уверења да почудиште (урок), будући да у схватању примитивног човека има антропоморфне одлике, на крају бива уништено, растурено и „пацијент“ ослобођен болести, излечен.

Басма од црвени ветар

„Црвени ветар, црвена кола, црвене краве, црвено теле, црвен човек, црвена шума, црвено дрво. Одсеко дрво, одсеко ветар.

Текст се изговара девет пута и дува се сваки пут на болесника (4).

Како видимо коришћењем одређених предмета (црнокораста бритва) и понављањем одређених речи (чудан, црвен) појачава се тајанственост басми, њихова мистичност, па тиме и сугестивност и болест бива савладана (очи се отклопише, ветар нестаде – би одсечен).

Такве су и ове басме:

„Од урок“

Плаве очи,
жути очи,
црни очи.
Бегајте, уроци,
низ потоци.
Те ги идев Турци,
ће ве исечев,
ће ве испечев (5).

Није тешко одредити време када је настала ова басма. И она се заснива на понављању одређених речи и на претњама пред којима болест „мора“ да се уклони.

„Од уплу“

Дошле чавке да правев гњезда.
Нашле уплу на Јована.
Растуриле гу,
у воду удавиле гу.
Поболеја се Јован.
У врбу на воду
упла се укачила (5).

Речи и амбијент у коме се изговара ова басма треба да ослободе болесника „упле“ (страха). Бајање се одвија над водом. Болест је (требало би да буде) нестала – удавила се (као да је човеколико биће).

„Од пупак“

Вртим, вртим, па увртим.
Вртим, вртим, па развртим.
Боље вртим да увртим,
Него што ћу да да развртим.
Да се пупак не развија,
Да му бољка не додија (5).

Говорење ове басме прати интересантна радња. На гумну, на коме се иначе вршидба обавља кружењем људи и животиња око стожера, бајалица говори текст басме док болесник кружи око стожера. Доминирају глаголи који означавају „нарочите“ радње (увртање, развртање) које би да спрече да се „развија пупак“. Све се дешава на Бадњи дан, у сумрак, што треба да појача уверљивост и сугестивност казивања басме, њену исцелитељску моћ.

„Од лишу“

Лиша њива,
пепел семе;
семе њиву
изгубило (5).

И ова басма баје се слично: „Бајалица иглом додирује пепео, а потом прави круг око лише и баје више пута“ – како је забележио записивач.

Крајеви у којима посматрамо басму и бајање као поступке лечења од разних болести ослобођени су турског ропства пре нешто више од једног века. Дуго ропство оставило је траг у свим сферама живота, па и у области просвећености.

По ослобођењу у ове крајеве долазе лекари из раније ослобођених градова Србије, а после Првог светског рата јављају се и први лекари из ове средине, најчешће школовани у Француској. Подиже се здравствена култура становништва, потискују се незнање и празноверице, па је све мање посла за врачаре и бајалице. Истини за вољу тај процес изласка из заосталости незнања, и празноверица, није текао тако брзо, па се и данас може наићи на случајеве лечења болести „на стари начин“.

И сама сам, као лекар, у својој дводеценијској гинеколошко-акушерској пракси, имала прилике, не једном, да се уверим да овај вид „лечења“ у врањском крају није сасвим ишчезао.

Ево неколико примера празноверица у вези са чином порођаја на које нису имуне ни школоване породиље, чак и оне са медицинским образовањем. Мисли се да ће се жена лакше породити:

– ако порођају приступи расплетене косе,

– ако долазећи на порођај прође кроз раскрсницу путева (да би се лакше „раскрстила“ – то јест, породила),

– ако има обавијен црвени конац око скочног зглоба.

Једна је чак молила: “Докторке, порађајте ме већ једном јер свекрва сва јаја у кући потроши. Увек кад кренем према болници, она ми стави јаје да склизне низ моје груди и да се оно тад разбије“. ( Верује се да ће порођај бити лакши и да ће дете да исклизи из мајке као што јаје склизне низ њене груди.)

Поетске одлике и естетска функција басми

Басме су данас изгубиле „исцелитељску“ намену и функцију, али многе од њих имају несумњиве поетске вредности. Констатовано је већ да „Овакве 'басме' представљају посебан вид наше архаичне и примитивне поезије“ (2).

Ево, илустрације ради, неколико примера доиста поетски вредних басми.

Плаво небо,
мирно море.
Игра рој пчела,
игра крдо коња,
Игра цигла.
Стаде рој пчеле,
стаде крдо коња,
стаде цигла.
Плаво небо,
мирно море.
Моћ у ноге,
свест у главу (5).

Плач у гору,
плач у воду,
а слунце у срце (5).

Не плаши се, дете!
изеде се Сунце,
изеде се Месец,
изедоше се звезде,
изедоше се животиње.
Изеде се све оно,
што човека једе,
изеде се и упла (5).

Помери се Месец,
помери се Слунце,
помери се звезда.
Померише се пушке од чивије,
померише се ножеви од појеси,
помери се бољка одовде (5).

Пођо у чудну планину,
сас чудну секиру,
набра чудно пруће,
сплето чудан обор,
накара чудну стоку,
помузо чудно млеко,
измути чудно масло,
однесо на чудан пазар,
даваше ми чудне паре.
Чудни ђаволи продадо,
чудно масло дом врати (5).

Кад басме посматрамо ван контекста, у коме су говорене, боље рећи њихове употребе у надрилекарском занату, а без „помоћних“ средстава и реквизита који су том приликом коришћени, када занемаримо ритуална понашања и амбијент у коме се он обавља, па и тежњу да током самог „исцелитељског чина“ оне буду слабо разумљиве – када имамо пред собом само забележени текст који читамо, многе од басми могу се доживети као поетске творевине.

Има у њима и необичних, фантастичних бића и ситуација, чудних поређења, честих понављања речи и слика и невероватних збивања. Звучне су и ритмичне. Све то чини да их, данас, доживљавамо као поезију, па оне и припадају српској усменој народној књижевности, и спадају у наше драгоцено књижевно и културно наслеђе.

Литература

1. Речник књижевних термина, Нолит, Београд, 1985; 60-69.
2. Миливоје В. Кнежевић, Антологија народних умотворина, Нови Сад – Београд, 1957; 20-22.
3. Видосава Николић-Стојанчевић, Врањско Поморавље – етнолошка испитивања, САНУ, Српски етнолошки зборник, књига LXXXVI, Београд, 1974; 545,549.
4. Драгутин М. Ђорђевић, Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави, САНУ, Српски етнографски зборник, књ.LXX, Београд, 1958; 573-577, 724.
5. Народне песме и басме јужне Србије, (сакупио и приредио Момчило Златановић), САНУ, Београд, 1994; 281- 286, 303-308, 318-323.
6. Миливоје В. Кнежевић, Антологија народних умотворина, Нови Сад – Београд, 1957; 21.

На Растку објављено: 2012-11-07