TABU KAO PREVENTIVA
Mnoge misticne radnje koje ukazuju na veliku starinu vršili su roditelji kojima se "ne drže djeca", "ne da u djeci", tj. oni kojima su deca ubrzo posle rodenja umirala - Radmila Filipovic Fabijanic (NARODNA MEDICINA ISTOCNE HERCEGOVINE).
Takve su sledece radnje, zabeležene kod Srba, Hrvata i Muslimana: provlacenje novorodenog deteta kroz "vuciji zijev" (koža s vucije celjusti), kroz "moru" (šuplji kamen) koje ima, npr., u Carevom Polju kod Konjskog (Zupci) i u Brkovini (Bjelojevici kod Stoca), merenje deteta s tim da se težina ne gleda i ne kazuje. Mnogo je preventivnih radnji za održavanje deteta u životu u vezi s kumstvom i imenom deteta. Kod Srba i Hrvata je veoma uobicajena mera u takvim slucajevima da se dete krsti jednim a zove drugim, obicno orijentalnim imenom. (I danas se pamte u Mirušama Mujo odnosno Ðordo Mišeljic, Murat odnosno Živko Vukalovic koji živi u SAD, i Mujo odnosno Luka Vidacic s Brda u Qubomiru, kao i Mujo, odnosno Todor Šešlija u Podosoju.)
Druga, takode uobicajena mera jeste da se dete iznese na put, te da se simbolicno preda namerniku koji ga krsti. (Kod Hrvata u Dubravama takvo dete obicno dobije ime Prodan.) Veoma je srodan ovom obicaj koji vrše Muslimani: da se dete simbolicno proda kroz prozor zdravoj osobi a majka mora da ga otkupi od te osobe srebrnim novcem, da bi dete, po verovanju, ubuduce bilo zdravo kao srebro.
Kod Srba, u slucaju kad se ne drže deca, dolazi još do promene kuma, a kod Hrvata do davanja imena "na svijecu" još pre rodenja deteta. (Pred porodaj žena ode župniku koji na nekoliko sveca nameni po nekoliko muških i ženskih imena. Žena izabere dve svece, za muško i žensko dete, pa jedno od tih imena da detetu koje se rodi.) Kod Muslimana se u ovakvim prilikama detetu davalo ime "na papiric" ili "na kašiku", po istom principu. Kod Muslimana je još u obicaju i davanje ocevog, odnosno majcinog imena novorodenom detetu, a ranije je bio još i obicaj da se za novorodeno dete objavi da je suprotnog pola. Takvo dete pored pravog imena (koje se krije) dobije i ime koje odgovara drugom polu, pa niko osim ukucana ne zna njegov pravi pol i ime, koji se kriju sve dok dete ne ojaca.
Kad dete prehadi, donedavna se opasivalo po golom telu tankim pojašcicem upletenim od raznobojne vune, koji je trebalo da cuva dete od svih bolesti i nedaca. Da bi dobro napredovalo, dete se nije cešljalo ni presvlacilo sredom, a kod Muslimana ni onog nedeljnog dana u koji je rodeno. Kod Muslimana (više) i kod Srba (manje) mnogo se pazilo i na to da se muško dete ponudi svakim jelom koje vidi, da mu ne bi od želje za jelom koje mu nije panudeno "izišao vasuz", te dete ostalo sterilno. Kod muškaraca se od detinjstva pa do zrelog doba uopšte mnogo pazilo na osiguravanje potencije i plodnosti.
Stoga muškarac ne sme da prode pored mesta gde žene snuju, ne sme mu se na odeci dok je na njemu ništa prišiti, pogotovu ujamcima ili ureznicima (to su ostaci vune ili pamuka koji ostanu od osnove kada se tkanje završi, kao i ostaci od pletenja), i sl. Kad muškarac naide putem kraj žene koja prede, ona treba da prestane s tim i da izvadi preslicu iza pasa dok muškarac ne prode pored nje. (Bilo je slucajeva da su neke žene, zbog nepoštovanja ovoga, bile tucene.)
Bacanjem ispalog mlecnog zuba preko krova kuce uz izgovaranje formula "Uj, zub kolik dub, dijete kolik ovi dub!", "Naj ti, miše, kosten zub, daj ti mene gvozden" ili "Uj, orle, naj ti kosten zub, daj ti mene gvozden", želeli su se detetu zdravi i jaki zubi.
Naočitiji momci i devojke nosili su ranije, kada bi gde dalje pošli, u džepu cesno belog luka, a pod reverom ili gde drugde u odeći (ali da se ne vidi) vrhom nadole zadenut glogov trn protiv uroka.
Pored svadbe, trudnoce i porodaja, smrt i sahrana su takode prilike kada se vrše neke preventivne mere. Na prvom mestu, kada se kome saopštava necija smrt ili teška bolest, to se cini recima: "da ti je zdravo glava, Mate, umro Jure!" odnosno "Od vrucice se razbolio Ðuro, na zdravlje ti bilo!"
Opšte poznata mera da se pokojnik cuva da ga što živo ne preskoci (jer bi onda kao vampir dolazio i smetao živima), praktikovana je kod svih. Prilikom iznošenja pokojnika iz kuce pazilo se da se ne zapne za prag, jer bi se time povukao još jedan pokojnik iz te kuce. Posle sahrane peru se ruke i prebacuje žar preko sebe, da bi se zaštitilo od dejstva pokojnika i bolesti.
Ako u toku godine u jednoj kuci umru dva člana, kao substitucija za treceg (jer se veruje da se nece zaustaviti na broju dva), kolje se kokoš ili petao. A da bi se uopšte u kuci sprecio smrtni slucaj, za koji se veruje da ga, npr., sigurno predskazuje kokoš koja propeva, premerava se tom kokoši rastojanje od ognjišta do praga, te se ta kokoš - ako dode glavom na prag, - zakolje.
Osim ovih prilika kada se sasvim odredeno znalo šta treba odnosno šta ne treba raditi da bi se obezbedilo zdravlje, covek se, a narocito muškarac, celog života osiguravao i štitio od nedaca raznim tabuima ("valja se" i "ne valja se"), od kojih su sledeci sacuvani u svežem secanju ili praksi do naših dana:
Zbog veoma raširenog verovanja da ce onaj ko posadi orah umreti kad stablo tog oraha dostigne debljinu njegovog vrata, i danas orah retko ko sadi. Zbog verovanja da je orah "udesno drvo" (nesrecno), paze da pod njim ne zaspe. Odrezani nokti i kosa ne bacaju se gde bilo, da ih kakva zlonamerna osoba ne bi uzela i njima teško uvracala onome ciji su. Danas još samo starije osobe paze na to da ne stanu na pepeo kojim je bio zapretan hleb (naravno, samo u krajevina gde još postoji ognjište, kao, npr., u Trebinjskoj Šumi), da se ne bi dobila padavica za koju se veruje da je neizleciva.
I danas mnogo paze na to u koji ce dan, na kakvom mestu i od kojeg kamena sazidati kucu. Gradnju nece poceti ni na kakav praznik, jer se navodno u novoj kuci "nece dati u djeci". A iz straha od pokojnika nastalo je verovanje da je tabuisano sve što je u vezi s njima, i da ce se povredom tih tabua navuci osveta pokojnika u vidu bolesti ili smrti. Stoga i danas paze na to da kucu ne podignu na mestu gde je bio grob, i da ne upotrebe za gradnju kamen s kakve preistorijske gomile, s kakvog neznanog groba, od stecka i uopšte sa groblja. Zahvaljiujuci ovom verovanju, sacuvane su mnoge preistorijske gomile, srednjevekovna groblja i stecci, pa i bujna vegetacija u grobljima, koja izgledaju kao oaze u ogoljenoj okolini (npr. groblje Mistihalj).
U dane opštih, obicno verskih praznika, vršene su u svim kucama preventivne radnje za osiguravanje zdravlja clanova domacinstva, a takode i u selu, za obezbedenje cele seoske zajednice. Dani uz koje su vršene te preventivne radnje nazivaju se "varovni dani". A za sve te regule šta odnosnog dana treba ili ne treba uraditi, postoji termin "bardanje" (gl. bardati). Interesantno je ovde napomenuti da se u skoro svakom selu zna u kojim se kucama više "barda", kao i u kojim selima.
Na Božic (25. decembra kod katolika i 7. januara kod pravo-slavnih) trebalo je da se svi omrse drenovim pupoljkom, da bi cele godine bili zdravi kao dren. Toga dana nije valjalo tuci i grditi decu, da im preko godine ne bi cirevi izlazili (Srbi, Hrvati i Muslimani).
Na Poklade se izvode mnoge radnje kao preventivne mere, da bi se sacuvalo od veštica i njihovog dejstva, jer su, po verovanju, u te dane one najopasnije.
Kod svih se uoci Poklada (kod Muslimana uoci pravoslavnih Poklada) pale vatre na koje se bacaju stari opanci, rogovi i trava smrdljika, da bi se neprijatnim mirisom oterale veštice.
Na vatru se baca i "srenslovina", kojoj se pripisuje apotropejska moc, da odbije "one" (eufemisticki naziv za veštice) da ne dolaze. Na Poklade se muškarci i deca mažu "saransakom" (belim lukom), kome se pridaje velika odbrambena moc, a "ženama neka bog pomogne!" U preventivne mere se mogu ubrojati i radnje koje neke osobe vrše u ubedenju da ce im one pomoci da saznaju koje su žene u selu veštice, pa da se njih i njihovag dejstva cuvaju.
Ðurdevdan kod Srba (6. maja), a Jurjevo kod Muslimana (6. maja) i Hrvata (23. aprila) je dan kada se vrše mnoge preventivne radnje u cilju ocuvanja zdravlja i danas. Ranije je bilo obavezno da se toga dana ujutru sav mladi svet okupa "omahom" (vodom zahvacenom ispod vodenicnog kamenja) i ocešlja pod drenom, što je praceno velikim veseljem i pesmom. Uoci toga dana su Srbi iz Nevesinja (neki i danas to cine) išli na vrela Jezdoš i Bukovik radi zdravlja. Toga dana je trebalo svako da dobro pazi da se nikome ne odazove, jer bi u slucaju da se nekome odazove, onaj rekao: "Predajem ti nespavanje, kunjanje, bolest, muhe, buhe i obade!", te bi onoga koji se odazvao te nevolje pratile cele godine, a onaj ko je pozvao bio bi toga osloboden.
Na Ivanjdan (7. jula kod pravoslavnih, a 24. juna kod katolika), bio je obicaj da se pre sunca vežu crvena i bela svila na ruku, i da se okupa pod drenom preventivno, ali i kurativno. Srbi iz Stoca i okoline odlazili su toga dana na vrelo Krajšinu radi ritualnog umivanja ili kupanja. Toga dana i uoci njega paljene su vatre koje je omladina preskakala "radi zdravlja", u stvari zbog lustrativne moci koja se vatri pripisuje. U pepeo od takve vatre stajalo se bosom nogom, da pete ne bi pucale.
Kao gospodari prirodnih pojava poštuju se sv. Prokopije (21. jula), Ognjena Marija (30. jula), sv. Ilija (2. avgusta) i sv. Pantelija (9. avgusta), od kojih se tri potonja nazivaju i "ognjeviti sveci". Veruje se da u njihove dane ne treba raditi ništa u polju niti o zemlji, jer ce prekršioce tog tabua stici razne nesrece kao što su, npr., pad, prelom noge ili ruke, udar groma i sl. Nesrece i povrede za koje se veruje da su nastale iz ovog uzroka, nazivaju se "uvraz" ili "uvrazda".
Da se sacuva ne samo od bolesti (izazvane bilo kojim uzrokom) nego i od svih mogucih povreda i nesreca koje se mogu predvideti, u obicaju je još uvek kod nekih (iako više ne kod mnogih kao ranije) nošenje apotropejskih sredstava. Wih sacinjavaju zapisi, hamajlije i moci, o kojima u literaturi ima vec dosta podataka. Stoga cu samo navesti na šta sam u ovoj oblasti naišla prilikom ispitivanja.
Najopštiji naziv za predmet koji se nabavlja u uverenju da ce nosioca štititi od svih nedaca i bolesti kod Srba i Muslimama je "zapis", rede "hamajlija", a kod Srba i Hrvata su to "moci" i "svete slike". Po zapise se obicno išlo kakvom poznatom hodži "da zapiše". Ispisana sura iz Korana na dugackom papiru, nekad s dodatkom crteža noža ili neceg drugog od cega zapis treba da cuva nasioca, presavijala se u trougao, koji se, ušiven u kožu ili voštano platno, nosio pod levom miškom ili ušiven u odecu. Po zapise se rede išlo pravoslavnim sveštenicima, koji su takode ispisivali molitve ili samo neke njihove delove. Za vreme posledjeg rata cuveni su bili zapisi jednog coveka iz Oplicica u Dubravama, koji su u stvari bili listovi neke veoma stare knjige, navodno jevandelja, za koje se verovalo da nosioca štite na prvom mestu od metka. Stoga su ih, dok je knjiga trajala, nabavljali i nosili ljudi iz toga kraja, bilo kojoj vojsci da su pripadali. Starije moci koje sam vidala kod Hrvata bile su litografije, štampane u Italiji, s dodatkom blagoslovljenog voska, pamuka i nekog semenja, savijene i nošene u "škapularima". Novije "moci" koje nabavljaju iz samostana u Prozoru i Rami su papirne. Štampane slike svetaca, s molitvama unaokolo, ispresavijane su i zalepljene tako da je vidljiva samo slika sveca, preko koje je staklo ili celofan.
Ovaj prikaz preventivnih mera zabeleženih kod stanovništva istocne Hercegovine upotpunicu nekolikim podacima o njihovom odnosu prema bolesti.
Kao secanje na nemoc pred velikim epidemijama zaraznih bolesti koje su harale obicno posle ratova ili posle gladnih godina, ostalo je verovanje da kao odbranu od neke takve epidemije koja se bilo gde pojavila, treba izvršiti ritualno oboravanje sela. U nemoci, cinio se bar pokušaj zaštite magicnim krugom. Takvo je i zabeleženo verovanje da protiv kuge dva brata, na dva vrana konja treba da oboru svoje selo na taj nacin što ce devojka rodena posle smrti oca voditi volove i govoriti: "Kad ova so nikla, meni kuga naudila!", jer za to vreme dok jedan brat ore, drugi treba da seje so.
I, najzad, da pomenem jedan vid eutanasije koji se praktikuje kod bolesnika koji dugo boluju. Ranije bi se takav bolesnik okupao na Bogojavljenje svetom vodom, da bi navodno posle toga ili brzo ozdravio ili brzo umro. Danas se takvom bolesniku citaju molitve (Srbi) ili se s njim "halali", tj. bolesnik i posetioci uzajamno opraštaju jedan drugome sve znane i neznane uvrede, posle cega se bolesnik lakše "rastane s dušom" (Srbi i Muslimani).
Izbor - Ana Miceta
Comments