Genetski materijal koji nestaje: Kako sačuvati staro voće Srbije
Đula, kantaruša, petrovača, šarunka, požegača, ranka, okruglica, drenovka, voskovača, kolačara, lončara, zečica, takiša, lubeničarka… samo su neka od narodskih imena za autohtono ili odomaćeno voće koje biolog Alksandra Savić pokušava da sačuva od zaborava
Biolog Aleksandra Savić, viši kustos Prirodnjačkog muzeja u Beogradu, već nekoliko godina obilazi sela na području opštine Gornji Milanovac, a u poslednje vreme i istočne i moravske Srbije, Stalaća i Mojsinjskih planina, Knjaževca, Župe, Kopaonika, Golije, Arilja…Uz pomoć kustosa-konzervatora Miroslava Jovanovića, ona je, u cilju preventivne zaštite, napravila bazu podataka o različitim autohtonim i odomaćenim vrstama voća, dragocenom genetskom materijalu koji, zajedno sa srpskim selom, polako nestaje. Na osnovu zbirke nastale nakon ovog istraživanja koje će i ubuduće biti nastavljeno, u Galeriji nauke i tehnike SANU Prirodnjački muzej u septembru organizuje izložbu „Autohtono i tradicionalno voće Srbije“. Crtežima, fotoografijama, posterima, herbarskim materijalom i svežim jesenjim plodovima biće predstavljeni bogatstvo, lepota i raznovrsnost voća naših krajeva koje treba sačuvati za buduće generacije. Jer, jedan od najvećih izazova današnjeg vremena je proizvodnja zdrave, kvalitetne hrane, u čemu voćarsvo ima veliki značaj.
U kruški lubenica
– Iako je Srbija bogata mnogim vrstama i sortama voća najraznovrsnijih oblika, boja, ukusa i mirisa, dolazi do njihovog nepovratnog gubitka – kaže Aleksandra. – Autohtone i odomaćene zamenjuju novim, ekonomski isplativijim i na bolesti otpornijim sortama.
Ova neobična voćka spolja je sitna i zelena, a unutra crvena i ima ukus lubenice
U prirodi, u seoskim okućnicama i voćnjacima, samim tim i na našim pijacama, danas je teško videti mnoge sorte koje su naši preci koristili za ishranu. Boraveći u porodičnoj kući na obroncima Rudnika, naša sagovornica primetila je da u svakom dvorištu postoji voće na koje niko ne obraća pažnju. Stabla od stotinu i više godina, koja su današnje starice tu zaticale još kad su udajom dolazile u kuću, postala su smetnja viđena za seču. Često su suva pa više ne rađaju, a i kad rađaju, plodove nema ko da pokupi.
– Stare sorte voća teško možete naći, osim ako vam ih seljak ne pokaže – objašnjava Aleksandra. – Na obronku Rudnika, iznad sela Majdan, vodili su me da vidim krušku lubeničarku, spolja sitnu i zelenu, a unutra crvenu, sa ukusom lubenice. Ja sam se raspametila, lepšu krušku u životu nisam probala. Ali nema je više gotovo nigde, preostala stabla se mogu izbrojati. Apsolutno je neophodno zabeležiti podatke o našim tradicionalnim sortama i sačuvati ih za budućnost.
Voćke pored puta
Kruška ilinjača iz okoline Knjaževca – svaka voćka po pola kilograma
Dakle: autohtone sorte šljiva – požegača, ranka, okruglica, drenovka -– u opadanju su, a zasadi se postepeno zamenjuju novim sortama – stenlej, čačanska, rodna, čačanska lepotica i dr. Sve manje je i starih sorti jabuka: budimke, kožare, zelenike, voskovače, kolačare, vajlije, šećerlije, ševarlije, tvrdaje, kiseljače, zlatne parmenke, belocvetke, belovače, vidovače, ilinjače, kraljice, pamuklije, koje se postepeno zamenjuju novijim sortama: peping, vajsner, car Aleksandar jesenji, delišes (zlatni, crveni), starking, ričardson, ajdared i druge. Stare sorte krušaka: lončara, zečica, takiša, ranjac, medunak, lojovača, lubeničarka, vodenjaja, vidovača, ilinjača, karamanka, dilova maslovka, mivljača, ozimak, žutica, arapka, ranac, tamljanka, sitna kiseljača, kantaruša, sijerak, postepeno odumiru i zamenjuju se novim sortama koje se gaje plantažno: viljamovka, druardova, žifardova… U Institutu za voćarstvo u Čačku potvrdili su da su ova narodska imena voća autentična, pa ih i Alaksandra u svojoj zbirci tako i zavodi. Iako je, kaže, autohtoni genetski materijal u opadanju, to ipak nije tako brz proces kao kad se neka vrsta životinje izlovi, pa je više nema.
Divlje jabuke s padina Tare
– Najčešće se može naći u seoskim domaćinstvima ili pored puta. Gde god da pružite ruku ubraćete ili orah, ili jabuku ili krušku, pa ne možete ostati gladni.Knjaz Miloš je naredio da se sadi voće pored puta, naročito orah. Baš u tom kraju oko Gornjeg Milanovca, u selu Lunjevici, bilo je mnogo oraha, ali kad je naišla velika ekonomska kriza stabla su posečena, ljudima su bila potrebna drva.
Od krušaka takiša i divljih jabuka pravio se slatki napitak vodnjika. Isečeno voće se osuši na suncu, a zatim stavi u burad i nalije vodom da odstoji neko vreme. Slabom fermentacijom nastaje blago gazirano slatkasto piće koje se konzumiralo zimi. A voćni kolačići su se pravili od neljuštene šljive madžarke, od koje se prvo kuvao pekmez, pa se stavljao na listove kupusa, sušio na suncu i čuvao kao poslastica za zimu.
Piše Radmila Tamindžić
Đula, kantaruša, petrovača, šarunka, požegača, ranka, okruglica, drenovka, voskovača, kolačara, lončara, zečica, takiša, lubeničarka… samo su neka od narodskih imena za autohtono ili odomaćeno voće koje biolog Alksandra Savić pokušava da sačuva od zaborava
Biolog Aleksandra Savić, viši kustos Prirodnjačkog muzeja u Beogradu, već nekoliko godina obilazi sela na području opštine Gornji Milanovac, a u poslednje vreme i istočne i moravske Srbije, Stalaća i Mojsinjskih planina, Knjaževca, Župe, Kopaonika, Golije, Arilja…Uz pomoć kustosa-konzervatora Miroslava Jovanovića, ona je, u cilju preventivne zaštite, napravila bazu podataka o različitim autohtonim i odomaćenim vrstama voća, dragocenom genetskom materijalu koji, zajedno sa srpskim selom, polako nestaje. Na osnovu zbirke nastale nakon ovog istraživanja koje će i ubuduće biti nastavljeno, u Galeriji nauke i tehnike SANU Prirodnjački muzej u septembru organizuje izložbu „Autohtono i tradicionalno voće Srbije“. Crtežima, fotoografijama, posterima, herbarskim materijalom i svežim jesenjim plodovima biće predstavljeni bogatstvo, lepota i raznovrsnost voća naših krajeva koje treba sačuvati za buduće generacije. Jer, jedan od najvećih izazova današnjeg vremena je proizvodnja zdrave, kvalitetne hrane, u čemu voćarsvo ima veliki značaj.
U kruški lubenica
– Iako je Srbija bogata mnogim vrstama i sortama voća najraznovrsnijih oblika, boja, ukusa i mirisa, dolazi do njihovog nepovratnog gubitka – kaže Aleksandra. – Autohtone i odomaćene zamenjuju novim, ekonomski isplativijim i na bolesti otpornijim sortama.
Ova neobična voćka spolja je sitna i zelena, a unutra crvena i ima ukus lubenice
U prirodi, u seoskim okućnicama i voćnjacima, samim tim i na našim pijacama, danas je teško videti mnoge sorte koje su naši preci koristili za ishranu. Boraveći u porodičnoj kući na obroncima Rudnika, naša sagovornica primetila je da u svakom dvorištu postoji voće na koje niko ne obraća pažnju. Stabla od stotinu i više godina, koja su današnje starice tu zaticale još kad su udajom dolazile u kuću, postala su smetnja viđena za seču. Često su suva pa više ne rađaju, a i kad rađaju, plodove nema ko da pokupi.
– Stare sorte voća teško možete naći, osim ako vam ih seljak ne pokaže – objašnjava Aleksandra. – Na obronku Rudnika, iznad sela Majdan, vodili su me da vidim krušku lubeničarku, spolja sitnu i zelenu, a unutra crvenu, sa ukusom lubenice. Ja sam se raspametila, lepšu krušku u životu nisam probala. Ali nema je više gotovo nigde, preostala stabla se mogu izbrojati. Apsolutno je neophodno zabeležiti podatke o našim tradicionalnim sortama i sačuvati ih za budućnost.
Voćke pored puta
Kruška ilinjača iz okoline Knjaževca – svaka voćka po pola kilograma
Dakle: autohtone sorte šljiva – požegača, ranka, okruglica, drenovka -– u opadanju su, a zasadi se postepeno zamenjuju novim sortama – stenlej, čačanska, rodna, čačanska lepotica i dr. Sve manje je i starih sorti jabuka: budimke, kožare, zelenike, voskovače, kolačare, vajlije, šećerlije, ševarlije, tvrdaje, kiseljače, zlatne parmenke, belocvetke, belovače, vidovače, ilinjače, kraljice, pamuklije, koje se postepeno zamenjuju novijim sortama: peping, vajsner, car Aleksandar jesenji, delišes (zlatni, crveni), starking, ričardson, ajdared i druge. Stare sorte krušaka: lončara, zečica, takiša, ranjac, medunak, lojovača, lubeničarka, vodenjaja, vidovača, ilinjača, karamanka, dilova maslovka, mivljača, ozimak, žutica, arapka, ranac, tamljanka, sitna kiseljača, kantaruša, sijerak, postepeno odumiru i zamenjuju se novim sortama koje se gaje plantažno: viljamovka, druardova, žifardova… U Institutu za voćarstvo u Čačku potvrdili su da su ova narodska imena voća autentična, pa ih i Alaksandra u svojoj zbirci tako i zavodi. Iako je, kaže, autohtoni genetski materijal u opadanju, to ipak nije tako brz proces kao kad se neka vrsta životinje izlovi, pa je više nema.
Divlje jabuke s padina Tare
– Najčešće se može naći u seoskim domaćinstvima ili pored puta. Gde god da pružite ruku ubraćete ili orah, ili jabuku ili krušku, pa ne možete ostati gladni.Knjaz Miloš je naredio da se sadi voće pored puta, naročito orah. Baš u tom kraju oko Gornjeg Milanovca, u selu Lunjevici, bilo je mnogo oraha, ali kad je naišla velika ekonomska kriza stabla su posečena, ljudima su bila potrebna drva.
Od krušaka takiša i divljih jabuka pravio se slatki napitak vodnjika. Isečeno voće se osuši na suncu, a zatim stavi u burad i nalije vodom da odstoji neko vreme. Slabom fermentacijom nastaje blago gazirano slatkasto piće koje se konzumiralo zimi. A voćni kolačići su se pravili od neljuštene šljive madžarke, od koje se prvo kuvao pekmez, pa se stavljao na listove kupusa, sušio na suncu i čuvao kao poslastica za zimu.
Piše Radmila Tamindžić
Comments