Uzrok bolesti

TABU KAO PREVENTIVA 


 Kako nije imao dovoljno logicnih i jasnih odgovora, narod je u raznim, uglavnom cudesnim pojavama tražio uzroke bolesti. Interesantno je, da u ovom domenu nema puno varijacija, da, dakle, narod, u svim krajevima, uzroke traži na slican nacin, iako nacin života svugdje nije bio isti.

Kada se izdvoje i razmotre uzroci bolesti po narodnom shvatanju - zapazila je Radmila Filipovic Fabijanic (NARODNA MEDICINA ISTOCNE HERCEGOVINE) - iznenaduje cinjenica “kako je narodno poznavanje uzroka bolesti oskudno, pa se još u svojoj oskudnosti cesto svodi i na iracionalno“ (vjerovanje da bolest prouzrokuju natprirodna bica ili ljudska bica s natprirodnim osobinama)... - I danas ce još poneko, mada nesigurno, reci da je možda taj i taj stradao od groma zato što je radio u polju na dan sv. Prokopija ili sv. Pantelije, što inace ne bi trebalo da se cini, da je nekoga ujela zmija jer je na Jeremijevdan neka žena iz njegove kuce šila, i sl. Medutim, i pored ovakvih shvatanja, može se reci da se misticnim uzrocima objašnjavaju uglavnom interne bolesti, psihicki i nervni poremecaji - dakle bolesti s narodu nerazumljivim uzrokom postanka. Medu misticnim uzrocima bolesti najcešce se spominju osveta i kazna natprirodnih bica ili ljudskih bica s natprirodnim osobinama.

Ljudima se svete i nanose im bolest kao kaznu, po narodnom vjerovanju, kako bog i hrišcanski sveci, kada se posumnja u njihovu moc ili uradi što protivno njihovoj volji, tako i vještice, vile, davoli, cinilice i pokojnici... - Narodna dijagnoza za bolesti izazvane ovakvim uzrocima je "božja kazna", "naudile mu zle duše", "naudile mu one", tj. veštice, "uzeli ga šejtani", "onaj je u njemu", "drug je s njim" (misli se davo). U ovu grupu misticnih uzroka treba ubrojati i kletvu. Smatra se da su jednako teške kletve pojedinca, seoske zajednice ili sveštenika, ali da su ipak najteže devojacka i kumova kletva. Kad koga "stigne kletva", kosti mu se raspadaju, dugo boluje, ne može da izdahne, ne prima ga zemlja, ili se s njim gasi njegova porodica, i sl. Kletva je, dakle, uzrok veoma teških oboljenja. Drugi misticni uzrok obicno nervnih ili psihickih poremecaja je "ograma", tj. povreda tabuisanih mjesta kao što su, npr., stara groblja, stecci, raskršca, vilino kolo, a nocu i drvljanik, dubrište, mjesto ispod strehe i ispod vodenicnog kola.

- Kad naide na ovakva mesta, covek se "zgrane", "uzbuni mu se krv" i najcešce poludi ili ostane paralizovan. Mnogo cešci uzrok kako unutrašnjih tako i nekih spoljnih oboljenja (npr. bradavica) jeste, po narodnom verovanju, "nagaza", "nastupa". U vezi s veoma rasprostranjenim verovanjem da se bolest može izleciti prenošenjem sa obolelog na neko drugo lice, bilo predmetima koji su bili u dodiru s obolelim, bilo predmetima koji su upotrebljeni u lecenju (obicno bajanju) pa baceni na raskršce s tim da neko stane na njih ili ih uzme te da na taj nacin preuzme i bolest, jeste dijagnoza da je neko "nastupio" ili "nagazio", misli se na neki takav predmet. Da se na njih naide, obicno se bacaju iseckana preda posle sasecanja krajcice, olovo posle salivanja, ugalj posle zagašivanja, i sl. Mnogo su rjedi uzrok bolesti bili, po narodnom vjerovanju, "namet", "cini" ili "madije", koje žena vešta tome, zvana "sihrobazica", po narudžbini za novac nabaci omrznutoj osobi, a koje se navodno, veoma teško odstranjuju. - Ovim su se, po kazivanju, najviše služile pakosne i zavidljive žene i ostavljene ili prevarene devojke, pa i momci. Uzrokom svih decijih bolesti, izuzev ocigledne prehlade, smatra se najcešce i danas "urok" ili "ucin", pored prokletstva i dejstva veštica, cime se objašnjava velika smrtnost novoro-dencadi.

- Kada se uporede podaci iz starije literature i noviji, primecuje se mali napredak u pogledu narodnih shvatanja o uzrocima bolesti. Naime, evidentna je promena u korist racionalnog shvatanja uzroka bolesti... I još jedan realni uzrok bolesti koji poznaje narod ove oblasti. To je naslede, izraženo u narodnom shvatanju da "bolest ide po krvi", tj. da pojedine bolesti mogu da se nasleduju po porodici. Sa ovim saznanjem slilo se i saznanje o infekciji kao uzroku bolesti, koju samu, izdvojenu, ne smatraju stvarnim i ozbiljnim uzrokom bolesti. Naime, dogada se da veci broj obolelih od neke zarazne bolesti kod koje inkubacija dugo traje, u jednoj porodici ili porodicnoj zadruzi, objasne sklonošcu te porodice po krvi ka toj bolesti, a ne infekcijom. Stoga novijem saznanju da su neke bolesti, kao, npr., tuberkuloza i žutica, zarazne, ne pridaju mnogo važnosti. Takav odnos je formiran jer ovo saznanje nisu stekli iskustvom, vec ih u to upucuju lekari. A saznanje o tome da postoji uzrocnast izmedu, npr., tuberkuloze i veceg broja obolelih od nje u jednoj porodici tumace onim objašnjenjem da "bolest ide po krvi". Iako verovanje da se pojedine bolesti nasleduju po porodicama nije bez osnova, ono u narodu iskljucuje mogucnost zaraze... 

 I pored lekarske zabrane, ako je u pitanju kakva zarazna bolest, svaki se bolesnik obavezno obilazi i s ponudama, bez straha od zaraze, jer takvom strahovanju pored navedenih preventivnih mera i verovanja kojima se reguliše odnas prema bolesti nema mesta. Uza sve to, zabeleženo je i verovanje da po odlasku od bolesnika svoju desnu ruku treba staviti pod levo pazuho i pomirisati je da se bolest ne bi ponela sa sobom. Iz pregleda narodnih shvatanja o uzrocima bolesti konstatovanih kod stanovništva istocne Hercegovine - zakljucuje Radmila Filipovic Fabijanic - vidimo da se postanak mnogih oboljenja dovodi u vezu s madijom i religijom, pored realnih uzroka.

 - Stoga se i nacini lecenja koji se u narodnoj medicini ove oblasti primenjuju, zavisno od shvatanja o uzroku nastanka bolesti - pisala je Radmila Filipovic Fabijanic - takode mogu podeliti na misticne, u kojima se pomoc traži od madije i religije, i na realne, koji se osnivaju na empirijskom iskustvu. U prvu grupu spadaju vracanja, bajanja i citanje molitava, odnosno psihoterapija. Kod psihickih i nervnin poremecaja ove metode mogu da izazovu privremeno ili trajno poboljšanje, ali u najviše slucajeva njihova primena (narocito kod oboljenja koja izazivaju organske promene) izaziva samo privremeno kratkotrajno poboljšanje. Primena ovakvih nacina lecenja je u stvari za bolesnika vrlo štetna, jer se na taj nacin odlaže primena neke efikasnije terapije. Medutim, upravo zbog svog sugestivnog delovanja i trenutacnog poboljšanja koje prouzrokuju, ovakvi nacini lecenja bili su veoma cesto primenjivani.

Pored mnogih sitnijih detalja koje u svaku od ovih metoda unose licnosti koje se bave takvim lecenjem i koji zavise od njihove maštovitosti, one su u suštini i po principu na kome se osnivaju, bez obzira na ovo unošenje licnog, veoma slicne na širokom prostranstvu. Ovde cu navesti samo neke, onako kako su ih vršile licnosti koje su to kazivale, i kako su mi kazivali ljudi koji su tražili pomoc u bolesti na taj nacin, s napomenom da su ih koristili kako Srbi i Muslimani tako i Hrvati, ali da su se provodenjem takvih nacina lecenja bavile samo licnosti iz srpske ili muslimanske sredine.

 Najuobicajenije i najraširenije je bilo, kako deci tako i odraslima, "gašenje ugljevlja" i "salijevanje olova" da se ustanovi da li je uzrok bolesti urok, strah ili što drugo, a zatim ako jeste, od kakvih je ociju urok došao, odnosno od cega se bolesnik prepao. Da se to ustanovi, prvo se "preljevalo" ili "zagašivalo" ugljevlje. Za to je potrebna voda zahvacena sa tri izvora, ili "nenaceta" voda, u koju ce osoba koja to radi ubaciti tri komadica žari od hrastovog drveta, namenivši svaki nekoj boji ociju. Gleda se dobro koji ce prvo potonuti, pa onda objavljuje da je osoba takve boje ociju urekla obolelog. Sve se to radi uz izgovaranje formula "Urok sjedi na pragu . . ." ili "U uroka dva oka. . ." Ako se ustanovi da su u pitanju uroci, "ucin", razlizace se (ako je u pitanju dete) ili odhuknuti uz izgovaranje basme" (formule) kojom se teraju da se razidu "kao rosa po travi . . .". Ako nisu u pitanju uroci, vec "stravine", tj. strah, "zavarcuje se strava", pravi se "pregasa", da se ustanovi od cega se bolesnik prepao. To se cinilo na sledeci nacin. Bajalica dode, zagreje "letece zrno" (to je zrno koje je bilo baceno iz puške), salije ga u studenu vodu, sve govoreci neku formulu uobicajenu za tu priliku. Neka pre toga zagasi ugljevlje u vodi u koju ce izliti ono rastopljeno olovo. Zatim gleda u kakvu se figuru skupilo olovo. Onom vodom dotakla bi zatim gornji i donji prag na vratima i dovratke unakrst, pa bi tu vodu ili izlila na macku (ako se macka od toga strese, smatralo se da je dobro po bolesnika), ili bi je ostavila da se bolesnik njom umiva i da je pije. Olovo se odnosilo obicno na raskrsnicu, da bi ga neko uzeo ili stao na njega, te na taj nacin preuzeo i bolest.

Opšta je pojava da svaka bajalica dok ovo radi zeva, uzdiše, da izgleda kao da joj je vrlo rdavo, da cak i padne. Poneka tom prilikom govori: "Sa tebe zlo na mene!" Ovo objašnjavaju tako što tvrde da im se to dogada samo kad baju bolesniku "kome ima života", tj. onome koji ce ozdraviti, te po tome da li im se zeva i da li im je zlo, mogu da saznaju kakav ce biti ishod bolesti. Ako se ne zna da li se neko strunio od straha ili zato što je podigao nešto teško, pa mu se "pomerio želudac", "zavarcice strunu" na ovaj nacin (u Bogojevom Selu u Zupcima): pošto se bolesnik dobro izmasira uljem niz vratne žile, niz ramena, niz leda, pa sa leda preko rebara prema grudnoj kosti, napravi se gužva od krpe u koju se stave pepeo, so, ugljen i hleb. Nad njom se govori: "Kumim te ljebom i soli, ugljenom i pepelom, da skineš ovu muku sa ovog bolesnika, mladag Jovana, da prebaciš muku na zelenu travu". Ovo se stavi bolesniku na pupak, zapali i poklopi teglom, koja treba da povuce želudac na mesto. Posle 15 minuta se skine, bolesnik se ponovo izmasira uz izgovaranje reci: "Muku skinok, pa je bacih u drenovu goru, da zdrav bude Jovan ko drenovina!" Ako bolesniku ne bude bolje posle ovakvih bajanja - zapisala je Radmila Filipovic Fabijanic - pretpostavlja se da je u njemu "skrata" koja ga izjeda. Tada prvo treba ustanoviti da li je u pitanju skrata, i kolika je. U tu svrhu se bolesnik položi na pod (nekad i na raskršce), te se predom (obicno ujamcima ili ureznicima) premerava s vrha glave na vrhove nožnih prstiju, pa s vrha nožnog prsta desne noge na vrh srednjeg prsta leve ruke (dobije se u stvari "solomonovo slovo" - pentagram). (M.A.)