NARODNA MEDICINA U HERCEGOVINI

NARODNA MEDICINA U HERCEGOVINI 

 KAKO SE ŠTA LIJEČILO 


 Prvi stalni školovani lekari u gradovima istočne Hercegovine pomimju se tek od sredine 19. veka. Njima su prethodili lekari koji su, prateći tursku vojsku ili vojskovođe u njihovim pohodima kroz ove krajeve, u njima boravili samo privremeno, tj. ostajali su dokle i vojska ili ličnost u čijoj su službi bili. Pre turskog perioda u ove krajeve su samo povremeno zalazili lekari, koji su naj­češće dolazili iz Dubrovnika.

Naime, na poziv nekog obolelog vlastelina, dubrovačka vlada bi slala na određeno vreme svog lekara da leči obolelog, često na svoj trošak, radi uspostavljanja ili učvršći­vanja dobrih odnosa sa susedima. Međutim, ovakve lekarske intervencije ograničavle su se na pacijente iz jednog užeg, povlašćenog sloja dru­štva, dok se sve ostalo stano­vništvo, prepušteno samo sebi, vekovima snalazilo i pomagalo u epidemijama, bolestima i ratnim ranjavanjima uglavnom na načine stečene iskustvom i prenošene tradicijom. Kao i u svim ostalim znanjima i veštinama, i u poznavanju i lečenju bolesti i povreda izdvajali su se pojedinci svojom darovitošću i stečenim ili nasleđenim znanjem. O ponekim od njih znamo po arhivskim podacima ili zapisima njihovih savremenika, a na one čuvenije koji su živeli krajem prošlog i početkom ovog veka, sećanje je još živo. Na ovu tradiciju, pojačavanu u ratnim godinama, nadovezuje se svakako i danas vrlo živa praksa obraćanja za pomoć u bolestl narodnim lekarima prvo lokalnog, a zatim onim šireg značaja i čuvenja.

Stoga ne iznenađuje činjenica da je prilikom ispitivanja u istočnoj Hercegovini u vremenu od 1963. do 1966. u preko 30 naselja, konstatovan broj od 54 živa i aktivna narodna lekara (uzimani su u obzir samo oni za koje je znalo celo selo ili kraj), i sećanje na rad 39 umrlih od 20-ih godina našega veka pa do vremena naših ispitivanja. Dakle, ukupno je od početka našega veka, pa do šezdesetih godina, živeo i radio pouzdano 81 narodni lekar. Ovoj pojavi ne doprinose samo slabe saobraćajne veze, udalje­nost od medicinskih centara, nedovoljno proširena mreža socijalnog osiguranja i nedovoljan broj školovanih lekara i ambulanti. Presudne činjenice u održavanju narodne medicine i da narodni lekari još postoje jer im se narod obraća, jesu da ovi "lekari" imaju ista shvatanja o bolestima i njiho­vim uzrocima kao i pacijenti koji im se obraćaju, da su njihove usluge jeftinije (bar prividno) i da su pristu­pačniji. Ni jedan od njih neće vratiti onoga ko je došao da zatraži pomoć, a težem bolesniku će uvek otići. Ni jedan od njih ne traži nagradu za svoj trud ni pre ni posle ukazane pomoći, mada se samo po sebi razume da će se pacijent dobro odužiti i da usluga neće ostati neplaćena. U stvari, usluga će biti plaćena i više nego što bi se platilo u kakvom domu zdravlja, kada se uzme u obzir vrednost poljoprivrednih ili stočnih proizvoda koji se donesu na dar umesto plaćanja u novcu. A oni narodni lekari, koji rade za novac, gotovo nikada ne određuju cenu usluge, već se zadovoljavaju iznosom koji im sam pacijent odredi i da prema svojim mogućnostima.

Međutim, sasvim je razumljivo da taj iznos raste proporcio-nalno sa ugledom odnosnog "lekara". Među narodnim lekarima s kojima sam u toku rada na terenu kontaktirala, ili sam o njima posredno slušala, bilo je mnogo više onih lokalnog, a, sasvim razumljivo, svega nekoliko regionalnog značaja. Od svih njih, svega troje ih se bavilo lečenjem profesionalno, u vidu zanata, odnosno zarada od lečenja im je bila glavni ili jedini izvor sredstava za život. Svi ostali su se u vremenu kada nisu bili zauzeti odla­skom kome bolesniku ili pripremanjem sredstava za lečenje, bavili svakodnevnim težačkim poslovima. Lečenje im je bilo sporedno zanimanje i predstavljalo je samo dopunski izvor prihoda, jer ih se većina prihvatila lečenja iz humanih razloga, osećajući potrebu da pomognu i osećajući se dovoljno sposobnim da učine, kako pomoću volje i želje, tako i pomoću naučenog ili nasleđenog znanja. Od svih tih narodnih lekara o kojima imam podataka većina je počela da se bavi lečenjem stoga što se osećala sposobnom za to, a znanje i veštinu lečenja su sami naučili ili nasledili. Češći je slučaj ipak da je znanje nasleđeno, bilo o kojoj vrsti znanja da se radi. Naime, onaj ko se bavi lečenjem, dok je u tome aktivan nikoga ne posvećuje u tu svoju tajnu iz dva razloga. Jedan je verovanje da će lečenje izgubiti svoju moć ukoliko ga upozna još koje lice (što je osobito vezano za šamanističke metode lečenja), a drugi je da bi se izbeglo stvaranje konkurencije. Međutim, kada narodni lekar naiđe na osobu za koju uvidi da ima smisla za lečenje, pred kraj svoga života počinje da je upućuje u svoje znanje i da joj prenosi svoja iskustva.

Ove pažljivo odabrane osobe obično su iz uže ili šire porodice onoga ko leči. Žene, narodni lekari, to svoje znanje obično prenose na snahu koju smatraju najsposobnijom za to, ukoliko uvide da im ni jedna kći nema smisla za lečenje. Osim toga, snaha češće nasleđuje svekrvu jer je u boljem položaju: dok je kći samo privremeno u kući, jer udajom odlazi u drugu kuću, snaha udajom dolazi u kuću u kojoj je ostajala. Svakodnevno je sa svekrvom, od koje preuzima njeno iskustvo i njen način lečenja, i kada posle svekrvine smrti i ona dođe u godine da može da leči, već je u sve upućena. Da napomenem ovde interesantnu činjenicu koja se tiče žena-narodnih lekara, da lečenjem mogu da se bave tek "kada se svega oproste (tj. posle klimakterijuma), jer po narodnom verovanju samo "čista" žena može da posreduje između obolelih ljudi, s jedne strane, i demona bolesti koje treba isterati iz obolelog, ili svetaca od kojih očekuje pomoć u isterivanju bolesti, s druge strane. Prilikom sakupljanja građe u ovom kraju Hercegovine naišla sam da je od svih slučajeva nasleđivanja vešti­ne lečenja u porodici svega u tri slučaja kći nasledila znanje, i to u jednom slučaju od oca travara, a u dva od majke bajalice.

Od muškaraca narodnih lekara veštinu lečenja obično nasleđuju sinovi ili sinovci. Svega u jednom slučaju zabeležila sam da je jedan narodni lekar svoju veštinu preneo jednom seljaku s kojim nije bio u srodstvu, jer je taj pokazivao smisao za pomoć drugima, koji je nedostajao njegovim sinovima i srodnicima. Takođe svega u jednom slučaju znanje koje je nasleđivano s oca na sina poteklo je od ženskog pretka, pre četiri generacije. Manji broj narodnih lekara, koji su svoje znanje stekli učenjem, jer su se interesovali za to a i bili su u prilici da ga steknu, uglavnom su bivši bolničari ili pomoćnici garnizonskih lekara. Oni su vreme služenja vojnog roka (naročito za vreme I svetsko rata) iskoristili da se po slikama ljudskih skeleta, muskulature i nervnog sistema, upoznaju s anatomijom ljudskog tela, što bi po izlasku iz vojske počeli da koriste osobito pomažući u slučajevima trauma, luksacija i fraktura. Jedan deo narodnih lekara, uglavnom šarlatana, jesu bivši bolesnici, koji su duže vremena proveli u bolnici na lečenju, pa su po izlasku iz bolnice počeli da se služe metodama koje su videli od lekara, npr. pipanjem i osluškivanjem pulsa, bez razumevanja čemu to služi, preko pregleda sa perkusijom, do odbijanja pacijenata rečima da taj i taj "aga danas ne ordinira". Bez obzira na to kako su svoje znanje stekli, svi narodni lekari mogu se podeliti po svojim shvatanjima bolesti i načinima lečenja na četiri kategorije. I u prošlosti a i danas najbrojniji su među narodnim lekarima uopšte, pa i u istočnoj Hercegovini, često veoma smeli empirici. Oni uglavnom uspešno intervenišu kod trauma, a bave se i sakupljanjem i sušenjem lekovitog bilja, koje daju onome kome je potrebno. Njih ima skoro u svakom selu, ali se ipak radije odlazi onima kojli su poznatiji na širem području. U ovoj kategoriji preovlađuju muškarci, ali ima i nešto žena. Od 48 narodnih lekara empirika, konstatovanih u našem veku, žena je 12. Interesantna je činjenica da je među empiricima bilo i ima "specijalista" za razne bolesti. Najviše je onih koji "grade" ili "udlažu" polomljene udove i leče rane (23). Za ovim dolaze po brojnosti (njih je 14) empirici-travari, koji se bave sakupljanjem i sušenjem lekovitog bilja. Među njima ima "specijalista" za pravljenje lekova, npr. protiv "žućenice", raznih masti za lečenje kožnih oboljenja i sl. Manje je poznatijih "stru­čnjaka" za lečenje ženskih bolesti (3) jer se dovoljno stručnom za pomoć pri porođaju i u tegobama koje nastaju posle njega smatra svaka žena koja je i sama rađala više puta. Ove tri poznatije žene bile su "stručnjaci" kojima se išlo da masažom i potpasivanjem vrate "rodulju" na mesto onim ženama koje su se posle pobačaja ili teškog porođaja "poštetile". Narodnih lekara za vađenje zuba (žena i muškaraca) ima četiri, a isto toliko i onih koji leče očna oboljenja i "vade badlje" iz očiju. Postoje i stručnjaci za spravljanje raznih melema, cerota i jakija, od kojih se neki prave na način sličan kao i pre više decenija, a o "specijalistima" za spravljanje tableta i masti za lečenje sifilisa, podatke imam samo iz literature iz ranijih godina. Posebnu kategoriju narodnih lekara, blisku empiricima, relativno takođe brojnu (9 ih je), čine "zmijari". Za njih se priča da uspešno leče one koje je ujela otrovna zmija. Oni se obično ne bave lečenjem drugih bolesti.

NJih pet služe se samo racionalnim metodama lečenja, troje kombinuju ove metode s bajanjem, a jedan navodno upešno leči ujedenog samo čitanjem molitava. Nasuprot ovoj kategoriji narodnih lekara i njihovim racionalnim metodama lečenja, po brojnosti i po funkciji stoji kategorija onih koji sebe smatraju posrednicima između bolesnika, s jedne, i demona koji izazivaju bolesti, s druge strane. Na njih i njihova okolina u svom neznanju i bespomoćnosti prema bolesti gleda kao na osobe s natprirodnim, nadljudskim sposobnostima, koje bolest mogu da otklone, ukoliko ne mogu i da je spreče. Ovakvih lekara ima svako selo, ako ne i zaselak, i njihov broj je, verujem, veći nego što sam uspela da utvrdim (podatke imam za 22). Naime, za mnoge je njihova okolina krila da se time bave, iz straha od vlasti koje spre­čavaju njihov rad. Ovakvim načinom lečenja bave se uglavnom žene, a ređe i pokoji muškarac (svega dvoje), ako izuzmem sveštenike sve tri konfesije koji su po dužnosti čitali molitve nad obolelim (npr. u sv. Vasiliju Ostroškom i danas) ili pisali zapise i davali razne relikvije. Princip lečenja im je bio isti: žene po sposobnostima koje im se pripisuju, a sveštenici po moći koju im daju njihovo zvanje i položaj, po narodnom verovanju mogu da utiču na bolesti i nečiste sile koje ih prouzrokuju. Razlika je samo u sredstvima kojima se služe. Dok su se sveštenici služili kanonskim i apokrifnim molitvama (koje se održavaju i pored svih nastojanja crkve da ih iskoreni), vračari i bajalice se služe šamonističkim radnjama i mađijskim formulama sinkretističkog karaktera, što sve na bolesnika deluje vrlo sugestivno, te svaki bolesnik oseti momentalno poboljšanje i olakšanje.

 Za ovima dolazi kategorija malobrojnih (3) koji nemaju vere u čvsto racionalne metode lečenja, te ih kombinuju s izgovara-njem mađijskih formula i vršenjem mađijskih radnji. Oni ne sarno zbog uverenja da je tako bolje već i zbog utiska koji žele da ostave na obolelog i njegovu okolinu daju kao lek obajanu travu, izgovaraju egzorcističke formule dok istiskuju gnoj i sl. I, najzad, četvrtu kategoriju čine ljudi koji nisu nosioci narodne tradicije lečenja i ne mogu se smatrati "narodnim lekarima" u istom smislu kao i prethodni. To su lica koja imaju knjige "Narodno zdravlje" od Sadika Sadikovića i "Narodni učitelj" od Vase Pelagića. Wima se oboleli takođe obraćaju za savet i pomoć, koje oni i pružaju samo na osnovu pomenutih knjiga. Takvi su ljudi poznati i poštovani i treba ih ovde spomenuti, jer i njihov rad čini jednu komponentu - iako sporednu - u narodnoj medicini. Rad pripadnika svih ovih kategorija i pored njihove najbolje volje da pomognu, nije mogao da bude uspešan (izuzev kod empirika koji su vidali povrede) kada se radilo o oboljenjima izazvanim raznim klicama, upalama i sl., i pored mnogih pozitivnih iskustava do kojih je narodna medicina došla pre naučne.


 Iako su narodni lekari sasvim ispravno smatrali da svaki istruleli deo mekog tkiva ili kosti treba odstraniti, da kod povrede lobanje treba vršiti trepanaciju, da prelomljene kosti treba imobilisati čvrstim zovojem, da upale koje izazivaju gnojenje treba čistiti, i sl., za uspešno obavljanje svih ovih operacija nedostajalo im je poznavanje uzroka oboljenja, poznavanje sepse i antisepse i infekcije, do čega je, uostalom, i naučna medicina došla relativno kasno. Jedina ispravna metoda kojom su se služili i koja je donosila kod nekih oboljenja samo privremena, a kod nervnih nekad i trajna poboljšanja, bila je psihoterapija, koju su narodni lekari obilato primenjivali, zasnivajući je na onom da "ko u što veruje, ono mu i pomaže". I upravo ovaj momenat - osećaj momentalnog olakšanja - drži u zabludi bolesnika i njegovu okolinu, te oni, ubeđeni u pozitivno dejstvo i moć narodnog lekara, propuštaju pravi momenat za traženje lekarske pomoći, i odlažu to za kasnije, kada ni lekar više ništa ne može da učini. (Narodna medicina istočne Hercegovine, Radmila Filipović Fabijanić)